Даме и господо, поново ћемо вам указати на два веома озбиљна проблема са којима се сусреће Народна скупштина, а о њима смо говорили и претходних година.
Први је проблем што ево, све до сада, нисмо добили завршни рачун буџета за 2016. годину. Ви знате каква је законска процедура. Влада је морала већ негде до јуна месеца потпуно да заврши тај текст, који је морао да прође одговарајуће инстанце и морао је бити доступан народним посланицима. Узалуд нама говоре да је Влада успешна, да је мало више или мало мање успешна, да има вишкове у буџету – ми без завршног рачуна ништа не можемо да проверимо. Не можемо сагледати ни како су вишкови постигнути, да ли тако што неки корисници буџета нису добили на време или нису уопште добили одговарајуће износе, а то касни чак и по неколико година, или тако што је Влада заиста била штедљива и није трошила на разне ствари на које је претходних година режим трошио огромне државне паре, запостављајући и социјалне потребе и потребе државне управе и потребе функционисања различитих државних установа које су од виталног интереса за целу нацију.
Други проблем је тај да ми већ више од годину дана као Народна скупштина радимо без пословника. Пракса је била да пословник претходног скупштинског сазива буде у употреби током првих неколико недеља, док се посланичке групе не усагласе око текста новог пословника и тај текст буде изгласан у Народној скупштини. Шта је пословник? Пословник је општи правни акт подзаконског карактера, али ту негде одмах испод закона. Кад се донесе закон о Народној скупштини, онда он може да важи за разне скупштинске сазиве, онда он важи све док се по утврђеној уставној процедури закон не промени. Међутим, пословник се односи само на један сазив и сваки сазив мора имати свој пословник. Нама то не дозвољавају. Зашто? Зато што је овај пословник рађен у време досманлијске власти, веома је рестриктиван за опозиционе странке и напредњацима је добродошло да користе такав репресивни пословник, а да увек могу да кажу – нисмо га ми донели, него они пре нас. Проблем је заправо што ми пословник који је правно валидан уопште немамо и што га треба хитно донети. Изволите, имате ли ви неко питање?
Новинар:
Војислав Шешељ: Видели смо само Вулинову реакцију, реакције Владе није било, али замислите ситуацију да српски амбасадор у Вашингтону јавно критикује неког америчког министра, после пола сата би већ био у авиону преко океана. Ми морамо сачувати достојанство наше државе. Страни амбасадори све примедбе које имају према нашим властима треба да поднесу на прописани начин, да затраже пријем у Министарство иностраних послова, по одређеној процедури, могу и посебно у разним министарствима да затраже пријем и да изнесу оно што их мучи и што им није по вољи и оно што им смета. А да амбасадор наступи у медијима и критикује домаћег министра, то је апсолутно недозвољиво, то вређа, дубоко вређа, понижава државу у којој је тај амбасадор акредитован. Е, због тога га треба прогласити персоном нон грата.
Новинар:
Војислав Шешељ: Ако се таква седница закаже, ми ћемо присуствовати и учествовати у њеном раду, али ви добро знате да све опозиционе странке кад би се усагласиле и поднеле ту иницијативу, не би имале довољно гласова.
Новинар:
Војислав Шешељ: Ми бисмо о томе расправљали и критиковали Мају Гојковић.
Новинар:
Војислав Шешељ: Како да помогнемо?
Новинар:
Војислав Шешељ: Па нема довољно гласова, разумете ли?
Новинар:
Војислав Шешељ: Ја како бих гласао, па ја увек волим такве расправе, расправе тог карактера, кад перје лети на све стране, али није могуће, нажалост. А уосталом, све и кад би била поднесена та иницијатива, ви знате, ове странке које су од напредњака добијале потписе за учешће на изборима да су потпуно везане – ту вам је и Чанак, ту вам је и Чеда Јовановић, то је ваљда јавна тајна у Србији, је ли тако? Дакле, што се тиче нашег опозиционог статуса, ми смо против режима, али смо још више против тога да ови дођу на власт, ови други, прозападни. По нама, они су још гори, а режим хоћемо да критикујемо, аргументовано, оштро до краја, без икаквог устезања и то смо и до сада показали. Е сад, пошто ми увек имамо нешто да кажемо, ми не морамо камење да доносимо у Народну скупштину, је л тако? И никад нисмо хладно оружје доносили у Народну скупштину.
Новинар:
Војислав Шешељ: Шта, још хладније?
Новинар:
Војислав Шешељ: Шта? Нисам никада. Када бих донео, оставио бих на пријавници, никад нисам унео у зграду. Чак сам показивао новинарима, једном и позирао, па су рекли – потезао пиштољ на новинаре. Да сам ја потезао пиштољ, онај не би стигао да ме слика, него би побегао главом без обзира, је ли тако? Имате ли још питања?
Новинар:
Војислав Шешељ: Не, пошто руски амбасадор никада не може бити странац у Србији. За нас Русија никад није била иностранство. Србија је отаџбина, а Русија је мајка. И са друге стране, никада није дошло до таквог мешања руског амбасадора у наше унутрашње послове. Имате ли још нешто? Хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР