(Преносимо у целости 340. конференцију Тима за одбрану, објављену на сајту председника Српске радикалне странке проф. др Војислава Шешеља)
Зоран Красић: Даме и господо новинари, ово је наша редовна конференција посвећена суђењу Војиславу Шешељу. За следећу недељу ништа није најављено у Шешељевом предмету, ни што се тиче главног предмета, ни другог поступка за непоштовање суда, а ни трећег поступка за непоштовање суда. Само да подсетим да је 17. јун био датум када је Војислав Шешељ по усменој одлуци претресног већа од 5. маја 2011. био дужан да достави списак сведока одбране, по правилу 65тер, како би се наставио поступак. Знате да је Војислав Шешељ поставио шест захтева и уколико се они реше, поступак одбране у оном пуном капацитету има неког смисла. Практично је решен само један захтев, онај у вези с преводом двеју књига које су врло важне за одбрану Војислава Шешеља. У осталом делу су сви захтеви одбијени. Али, одлуком је и дат рок од шест недеља Војиславу Шешељу да најави одбрану. Тако да је, видите и сами, продужено оно што је било везано за 17. јун.
Поново има издвојених мишљења судија и очекујемо да ће ових дана бити објављено издвојено мишљење судије Антонетија, где ће нас вероватно обавестити о неким, надам се статистичким подацима везаним за суђење Војиславу Шешељу. Јер, статистика је у овом предмету стварно неумољива. Она је јединствена. У правосудној пракси досад није виђено тако нешто.
С обзиром да чекамо многе ствари, за данас смо одабрли једну тему да би подсетили јавност и све који прате суђење Војиславу Шешељу и да би указали на суштину свих проблема који у овом поступку настају у Хашком трибуналу. Проблем је како почиње један поступак у Хашком трибуналу, а у режији тужилаштва. Оно приступа својој самосталној функцији на врло произвољан начин. Ако се погледају оптужнице у свим предметима у Хашком трибуналу, како су мењане и колико пута су мењане у било ком предмету, уколико се те оптужнице упореде са пресудама у оним окончаним предметима, онда се неумољиво долази до једног закључка – да се тужилаштво произвољно и селективно понаша приликом подизања оптужница против лица, али и приликом дефинисања појединих тачака оптужнице. Када се развије поступак, све те нелогичности, а рекао бих да су то фундаменталне нелогичности менталног карактера, неумољиво долазе до изражаја.
За данас ћу узети само неколико примера у којима се види како тужилаштво ради прљаво, јер папир трпи све и свашта и тамо онда може заиста да се нађе којешта, а онда ћемо током поступка да видимо шта ће да се деси. Ако се узму оптужнице које су подигнуте приближно истог датума и поводом исте локације, опет се види произвољност. Ево неколико примера. Суђење вуковарској тројци нема удружени злочиначки подухват. То је правоснажно окончано, Мирослав Радић је ослобођен, Шљиванчанин и Мркшић су кажњени, с тим да је Шљиванчанин тражио понављање поступка, дошло је до незнатног смањења казне. Међутим, без обзира на пресуде и изречене казне, нешто не може да се промени – осуђени су за мучење и окрутно поступање – нема ни протеривања, ни разарања, ни пустошења, ни пљачкања. Ничега од тога. Онда се поставља питање како то може да постоји у оптужници код Војислава Шешеља. Чак ни Мркшић ни Шљиванчанин нису осуђени за прогон у Вуковару, па се поставља питање како постоји прогон у оптужници против Војислава Шешеља.
Други пример - као географски повезани предмет са предметом Војислав Шешељ помиње се „шамачка група“. Тамо је правоснажно поступак одавно завршен и утврђено је да оно насилно преузимање власти, из оптужнице, не потпада под злочин против човечности, јер не задовољава критеријум тежине. Босански Шамац код Војислава Шешеља у оптужници није место базе злочина, него локација где би требало да се појаве сведоци о доследном обрасцу понашања, и да само подупру тезу тужилаштва о Војислављевом учешћу у удруженом злочиначком подухвату. Сви који су у Хашком трибуналу осуђени за предмет Босански Шамац нису осуђени по основу учешћа у удруженом злочиначком подухвату. Ово су само формалне карактеристи које указују на висок степен небулозности који доводи у питање ментално стање људи који су писали оптужнице у Хашком трибуналу. Код Војислава Шешља се појављује посебан вид кривичне одговорности, а то је наређивање. Али ни у претпретресном ни у претресном поступку није изведен ниједан сведок који би сведочио на околност да је Војислав Шешељ издавао наређења. У оптужници против Војислава Шешља наводи се да је он планирао преузимање власти у Мостару. Кад су то Срби преузели власту Мостару? Такође се наводи и да је планирао и наређивао преузимање власти у Невесињу. Али добровољци Српске радикалне странке нису никада у току рата били на подручју невесињске општине, где је власт била у рукама СПО-а.
Пошто се ради на Војином предмету, стварно се налазимо пред великим проблемом како да му помогнемо у овој завршној фази. Да ли би овде требало да се укључи неки лекар и да испита тужилаштво, на шта су они мислили када су писали оптужницу? У претпретресном поднеску не постоји ниједан доказ за многе тачке оптужнице. Ниједан доказ. У судници није изведен ниједан доказ на многе околности. Тако се долази до праве суштине целокупног поступка који се води против Војислава Шешеља, а то је да они покушавају да суде његовој идеологији. И опет прекорачују све могуће границе које би морале да постоје и којих би обичан интелектуалац морао да се придржава. Како је могуће судити човеку за његове политичке мисли, за његове идеје? Како је могуће судити једном професору права? Како је могуће судити једном научнику за оно што је изразио кроз своју научну мисао? Где је ту слобода изражавања и слобода ствраралаштва? Они у Хагу у ствари суде Војислављевој слободи стваралаштва, научне мисли и изражавања. И по правилу 98бис, кад смо чули одлуку претресног већа, једино што смо могли да закључимо да су радња извршења, било ког кривичног дела које се Војиславу Шешељу ставља на терет, и радња која доводи до неког вида одговорности, у ствари само Шешељеве речи. И ништа више. Ништа друго. Једна иста реч се неки пут тумачи као наређење, други пут као планирање, трећи као помагање и подржавање, а четврти као планирање и подстицање. За три локације се каже да су те његове речи физички облик извршења кривичног дела прогона. И то: за неке речи у Вуковару за које постоје докази да их никад није рекао, за неке речи у Хртковцима за које постоје докази да их никада није рекао и за неке речи у Малом Зворнику марта 1992. на неком митингу, а тај митинг није чак ни одржан.
Једноставан је закључак – судије би морале да прошире истрагу против тужилаштва. И то не само у оном делу где су ангажовали пријатеља суда да истражи да ли је било притисака, претњи и уцена, застрашивања и на други начин недозвољеног деловања од стране тужилаштва на потенцијалне сведоке тужилаштва, или уопште у предмету. Истрагу би требало проширити на то да се утврди каква је била свест и каква је била намера тужилаштва кад је подизало оптужницу против Војислава Шешеља. Јер, ова врста произвољности само иде у прилог онога што је Карла дел Понте написала у својој књизи – да је 17. фебруара 2003. године Зоран Ђинђић рекао: „Водите га, и не враћајте га више“. Све се врти око те једне реченице. Да би то оправдали, оптужница трпи све и свашта. Просто је штета што су неки у тужилаштву описмењени, што знају да читају и пишу. Ако се зна само да се чита и пише, а нема се неки логички концепт, и ако постоји ментална сметња или фалинка, онда излазе овакве оптужнице. Која је логика у оптужницама против Шешеља и осталих Срба? Која је логика у оптужници против Шешеља у односу на логику из правоснажно окончаних судских предмета у Хашком трибуналу? Како је могуће да се код Шешеља на некој локацији проналази нешто што није правоснажно утврђено у окончаним предметима? Па, ваљда само правоснажно окончани предмети и само правоснажно окончане пресуде обавезују. Не обавезује оптужница и образложење. Не обавезују диспозитиви.
То је само још један у мору доказа о томе чиме се све служи Хашки трибунал. Видите и сами да у полугодишњим извештајима, које подносе Савету безбедности, лицитирају са датумима када ће да се оконча првостепени или другостепени поступак против Вијислава Шешеља. Не бисмо се изненадили да, за неколико месеци, судије траже да се продужи мандат Хашког тибунала до 2020. године. Зашто до тада? Зато што су прве назнаке да ће Србија евентуално да уђе у Европску унију везане за 2020. За њих је елементарна непогода ако Војислав Шешељ буде на слободи пре те године. Очигледно је то њихова логика. Хашки трибунал, очигледно, нико не контролише. Због тога ови поступци за непоштовање суда изгледају као поступци за самопоштовање суда и судија. Како то другачије описати?
Обелодањивање идентитета заштиђених сведока представља врхунско кривично дело. Обелодањивање тајних података је врхунско кривично дело. Шешељ се кажњава са петнаест месеци затвора, а Флоренс Артман са 10.000 евра. Оно што је Флоренс Артман незаконито објавила као инсајдер, сада се налази на сајту Хашког трибунала као званична, јавна и доступна вест. А, оно што је Војислав Шешељ обелоданио у својим књигама, иако се налази на сајту Војислава Шешеља, је основ за трећи поступак за непопштовање суда.
Вероватно је неуропсихијатријска служба у Холандији врло лоша и требало би да се појача. Јер, ко ће да схвати све што ради Хашки трибунал? Какви су то двоструки аршини? Онда се љубитељи Хашког трибунала по Србији плаше, боје и кукумавче по телевизијама, када на бази чињеница докажемо да је Хашки трибунал антисрпски суд, формиран да суди само Србима.
Невероватне се ствари дешавају. У једном истом суду, где скоро све судије знају каква је оптужница против Готовине, Прлића и других, и где све судије морају да знају каква је била оптужница и пресуда против Кордића или Тихомира Блашкића, уђу у судницу и почну да се праве „француским собарицама“. А онда, по правилу 98бис, кажу да постоји један доказ и, када бисмо из њега поверовали да је то тачно, не бисмо донели ослобађајућу пресуду, па морамо да идемо даље са поступком. То је врхунац злоупотребе права и свега онога што је написано. Уосталом шта друго и очекивати од Хашког трибунала као нелегалног, ад хок помоћног органа Савета безбедности, формираног по Глави 7 Повеље, као инструмент за остваривање мира. Ко ће да схвати све то што су у Њујорку замислили? Ипак, нама Србима је јасно да су замислили баш овакав Хашки трибунал – који ће судити само Србима. Е, наишли су на један велики проблем, а он се зове Војислав Шешељ. Тај проблем ће морати да поприлично истрпе, да се наоштре и логички и ментално, и у сваком другом смислу, да би могли да се кандидују да разговарају са Војиславом Шешељем.
И зато, видите и сами, током ових летњих месеци ко зна шта ће бити и шта можемо да очекујемо. За око месец дана почиње судска пауза коју једва чекају. Шта ће до тог дана бити, да ли ће се Војислав Шешељ појавити у судници, и у ком предмету, то данас нико не би могао да вам каже.
То је оно што смо имали за ову данашњу конференцију. Уколико има неких питања, изволите.
Новинар: Пре неколико дана била је најава да би пресуда Хашког трибунала могла да буде тек у другој половини 2012. године. Како то коментаришете?
Зоран Красић: Не знам како да коментаришем сем да су још опседнути оном реченицом: „Водите га и не враћајте га више“. Такве најаве слушамо већ две године преко Савета безбедности. Кад време почне да им „цури“, кад не могу да га оправдају, онда измисле неки поступак за непоштовање суда. Трећи су најавили зато што са сајта, наводно, нису скинуте неке књиге. Биће и четврти и пети и, као што је Војислав рекао, вероватно ће терати до десетог. Само, има један проблем. Нису још превели поднеске одбране Војислава Шешеља које је поднео током 2004, 2005, 2006. и 2007. године. Има седам поднесака, практично студија, о говору мржње, Ватикану и другим стварима. То још нису превели, а на другој страни на сва уста причају како су спремни за поступак одбране. Све је јасно. Увек нађу неки изговор којим би да оправдају овај притвор. Међутим, девета је година и то не може ничим да се консолидује. Ничим да се оправда. Зато сам малопре и рекао да је потребно да се против тужилаштва покрене и други поступак. Не само поступак због притисака према сведоцима, него и поступак који би требало да утврди са којим су мотивима, намерама, са којим стањем свести, покренули поступак против Војислава Шешеља, када документацију нису имали. Највећи део документације коју тужилаштво користи или је користило, обезбеђен је после доласка Шешеља у Хашки трибунал. На основу чега је онда подигнута оптужница? Нема таквог папира на бази којег је подигнута! Нема ниједног доказа! Они су прво саставили литерарни састав, па ће онда кренути са скупљањем доказа. То се уклапа у ову причу. Њу је Шешељ доста пореметио чињеницом да се сам брани. Они нису планирали да се сам брани, него да уђе неки адвокат, попут оног Алексића кога су доделили Младићу на један дан. Таквог адвоката да је имао Шешељ, и да је то прихватио, већ би био на издржавању затворске казне. То вам је јасно. Видите како су прошли без кривице – Мартић, Крајишник, Брађанин. Каква кривица код њих постоји? Нема никакве кривице.
Али, из тих предмета савременици морају да изведу неке закључке. Сетите се да је Крајишник 1996, 1997. био „фактор мира“, па су га „спаковали“. Па је исти третман имала Биљана Плавшић, па су је „спаковали“. Једноставно, ко верује Западу – страда. Људи, Западу се никада не верује! Па, и недељом када одете да крстите неко дете или унуче у цркву, прво што уради свештеник је да кума и децу окрене према Западу и каже: „Куме, кажи, одричем се сатане“! Зашто се према Западу одриче сатане? Да унесем мало религијске детаље... Али, верујте, ко год је веровао Западу или је покојник, или га нема. Или га нема! Зато ја стално упозоравам људе да никада не верују Западу. Онај ко уђе у причу са њима о преговорима, постане господин, прихватљив, и тако даље, страдао је! Од кандидата за Нобелову награду, Слободан Милошевић је постао „балкански касапин“. Сећате се. Ваљда из тог искуства морамо нешто да научимо. Не би било добро да нам се дешавају увек исте ствари. Никад Западу не би требало веровати.
Уосталом, током прошле недеље смо имали два веома важна догађаја. Два злочинца су се вратила на простор Балкана – прво се НАТО вратио, а и папа је поново посетио Загреб! Чим овде мало ослабе европске вредности, одмах се врате да нас подсете. Нама радикалима је ситуација много једноставнија и јаснија. Ми се претерано не секирамо. Само имамо проблем како да наше обавештење дође до јавности. Код нас се све то зна, јер се придржавамо своје идеологије и од ње не одступамо. Нисмо као неки који прочитају вест у новинама, па сутра брже да прокоментаришу. Сви они који су се трудили да сачувају тајкуне, сада у новинама видите да се и они боре против тајкуна. Е, јадни Шојић, и он мора да се бори против тајкуна. Па, како ће на митинге? Како ће правдати станове, куће, латифундије, кола? Видите како се мењају! Ми тај проблем немамо. Поносно саопштимо наш став и знамо да ће, кад-тад, сви то морати да подрже. Али, зато нам је много драже да им кажемо – боље што пре, пошто мора, па мора. Јер, кад је касније, може да буде са неким штетама, у међувремену.
То је оно што смо имали за данас. Ако нема више питања, хвала, и видимо се следеће недеље.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР