Истина о Сребреници

Немања Шаровић: Даме и господо новинари, Српска радикална странка захтева од државних органа Републике Србије да под хитно почну са припремама за организацију међународне конференције о истини, на којој ће се утврдити истина о дешавању у Сребреници и околини.

Ми смо током претходних дана били сведоци колико је опасна та пропаганда западних земаља и мислим да је сада потпуно јасно свакоме да се они неће смирити док трајно у историји српски народ не буде уписан као геноцидан народ и док сва будућа покољења не буду носила тај жиг на челу.

Нажалост, током претходних двадесет година однос државних органа Републике Србије је био изузетно индолентан. Они су чак одбијали да негирају да се тамо догодио геноцид. И због тога је та медијска штета, која је нанета српском народу, већ изузетно велика, али није непоправљива. Обавеза је државних органа не да ћуте, а не да иду да се извињавају за злочине или за, не дај Боже, геноцид који нити се догодио, а свакако није било какав злочин почињен у име српског народа, већ им је обавеза да се активно супротставе фалсификовању историје и ширењу лажи о томе да је у Сребреници дошло до геноцида.

Ми смо потпуно сигурни да би се на ту међународну конференцију на коју би морали бити позвани сви, дакле и представници бошњачког народа и представници западних сила, од Сједињених Америчких Држава, Европске уније, Велике Британије, Француске, Немачке и Холандије, одазвале и бројне друге земље, да би се свакако одазвале пријатељске земље попут Русије и Кине и њима сличних. Потпуно смо сигурни да би се одазвали и представници јеврејског народа, јер, као што видите, иако нису директно погођени и нису директни учесници тих догађаја у вези са Сребреницом, они су ти који се можда и најјактивније и најотвореније супротстављају тој лажи да је у Сребреници извршен геноцид.

Наиме, представници јеврејског народа, представници израелске државе не дозвољавају да се злочин у Сребреници на било који начин изједначи са оним што се дешавало јеврејском народу током Другог светског рата, имајући у виду да је српски народ уз јеврејски свакако највише страдао током Другог светског рата, да смо ми, нажалост, један од ретких народа који нажалост, може слободно рећи да је над њим извршен геноцид. Српска држава има обавезу према свим жртвама и током Првог светског рата и Другог светског рата и према свим жртвама „Олује“, да отворено кажемо да српски народ није тај који је чинио злочине, није тај који је вршио геноцид, већ да смо ми народ који је током претходних векова највише страдао на овим просторима.

До сада се нико од државних органа тиме није бавио на озбиљан начин, а то је управо државни посао. Један од ретких који се тиме бавио је господин Миливоје Иванишевић и његов Институт за истраживање страдања Срба током 20. века и он је делујући на један научни начин, темељним радом, упорним радом, дошао до необоривих доказа о томе на који се начин фалсификује историја у Сребреници и о томе на који се начин покушава српском народу наметнути жиг геноцидног и злочиначког народа.

Господин Иванишевић је данас са нама на конференцији. Ја ћу му сада дати реч да изнесе конкретне податке, који у потпуности демистификују шта се тамо догодило, који у потпуности демантују тај наводни број од преко 8.000 жртава у Сребреници. Мислим да је добро да послушамо њега, а онда ћете имати прилику да поставите питања, уколико их будете имали.

Изволите.

Миливоје Иванишевић: Хвала. Прво, хвала вам на позиву да дођем и прилици да се јавност упозна са чињеницама које сам ја често покушавао да дам у јавност, али врло је ретко кога интересовало, право речено. Уствари и ово што муслимани раде, почевши од меморијалног центра који су отворили тек 2003. године, скоро деценију након тих догађаја, па и ове сада британске резолуције, све је то са намером, са циљем да се фиксира нешто што у чињеницама не постоји, значи да се утврди неки број који доказује геноцид или мега-злочин или највећи злочин у Европи после Другог светског рата, масакр цивила и мештана Сребренице, ништа од тога, дабоме, у чињеницама не постоји.

Прво се пренебрегава чињеница да је српска војска приликом уласка у Сребреницу прошла кроз 43 муслиманска села и да ни у једном селу није било ниједне жртве. Ту су живели они који су учествовали у убиствима Срба тог краја, али српски војници се никоме нису светили.

Међутим, да би намакли тај број који им је потребан, био је 5.000, сада је дошло на осам хиљада и нешто, они су се користили свим недозвољеним средствима. Ту је уплетено и судство и органи управе и верске заједнице и разна министарства и на разне начине су настојали да тај број увећају.

Ја ћу изоставити овом приликом једну, по мени, веома значајну тему. То су војници, њихови команданти, одликовани борци, ратници џихада, који чине, мислим, преко 80 одсто укупног тог броја у мезарје укопаних војника.

Међутим, у властима у којима, рецимо, учествује ОЕБС, ОЕБС је учествовао у изради бирачког списка за изборе у октобру 1996. године, годину и неколико месеци после догађаја у Сребреници и у том списку су се нашле хиљаде људи, 3.016. муслимана, за које је стављено тамо да смо их ми поубијали.

У бирачком списку, ја сам донео овде њихова имена. Ту имате, али мислим да се могу и добити. Како су укопавали један укоп. Ја сам пратио до 2006. године, од тада не пратим. Године 2003, када су почели, била су три укопа. У сваком укопу је било неколико стотина бирача. Ако су бирачи, откуд су мртви и како су могли бити бирачи ако су убијени годину и по дана раније? То је допринос ОЕБС-а, међународне организације.

Када су неки људи, моји сарадници, чак из Америке, покушали да разјасне то, ОЕБС је рекао да су ти документи уништени и да нема више тих бирачких спискова. Постоје ти бирачки спискови и ми чувамо и ми ћемо дати то ОЕБС-у када затреба.

Друга шпекулација: многе жене су за своје мужеве тражиле паре и кажу да је нестао. Онда су рекли: када је нестао и где је нестао, тако да имамо судске пресуде, и то можете видети овде, у којима пише да је XY неки Омер, погинуо 1992. године, три године пре случаја Сребренице. Та госпођа поново се обраћа након неколико година суду и тражи да се измени да је не тада, 1992. године, страдао, већ да је стадао 12. јула 1995. године у Сребреници. А у противном, ако то не докаже, изгубиће стипендију, изгубиће пензију од холандске владе, неки кажу од шведске владе, неко од швајцарске владе. Тако се скупљају муслимани који су страдали у Сребреници, а да никада тамо нису ни били. О томе имате и доказе, имам и матичне књиге умрлих. И то имате.

Ја сам за све ове случајеве, изузев о командантима и војницима, направио документацију и можете узети, то су све фотокопије, ништа од тога не може да буде спорно.

Они су ископали своје све могуће жртве. Један случај је био у Фочи, ископали су га из муслиманског гробља и пренели га у сребреничко. Па су питали човека што је то урадио, па каже – желео је да буде сахрањен уз свог погинулог сестрића, па су га извадили из Фоче, донели у Сребреницу, сахранили га да буде близу сестрића, али се води као жртва српског масакра.

Ја мислим да је нужно тражити прво ревизију комплетне документације. Наша држава, мислим на Србију и њене органе, крајње некритично је примала све што су муслимани саопштавали и дошло се дотле да сада тешко са тим излазимо на крај. Све је то потребно ревидирати, а мислим да би српска нога ступила у тај простор, прво треба све убице, све војнике, све ратнике џихада раздвојити од цивилних жртава. Када је реч о цивилним жртвама Сребренице, од укупног броја тамо укопаних, нема између три и пет процената. Толико би се нашло.

Затим, мислим да сви ти њихови ратници који су укопани у Сребреници треба да буду разаслати, дислоцирани у општине из којих потичу. Шта ће у Сребреници, када нису ту ни страдали.

Срамота је невиђена, невиђена срамота коју су неки наши руководиоци себи дозволили, да иду и да се тим српским убицама клањају, да им доносе цвеће. То је на крају било и сада случај, приликом ових задњих догађаја у Сребреници.

Хвала вам још једном.

Ако вас интересује материјале можете добити од колеге.

Немања Шаровић: Ми ћемо комплетан овај материјал поделити свим новинарима.

Дакле, ту се ради о људима који су поименично наведени, о 3.016 имена људи који су били на бирачком списку у октобру 1996. године, а који су наводно жртве, опет наводног геноцида у Сребреници. Ту је велики број људи за које постоје судске одлуке, одлуке Суда Босне и Херцеговине да нису страдали у Сребреници 1995. године, већ да су страдали на бројним другим локацијама или пре 1995. године или после 1995. године. То су документа која не припадају нама, документа која не потичу од српских него од њихових судова и документа која нико ни на који начин не може оспорити. Дакле, неколико врста доказа о томе да је број страдалих у Сребреници далеко мањи, да се фалсификат врши на тај начин што се са бројних других локација доводе људи који су страдали у другом временском периоду и да се многи који су и дан данас живи, нажалост, воде као наводне жртве тог великог злочина.

Изволите, уколико имате неких питања.

Теша Тешановић, Србин инфо: Желео бих да вас питам, ако је Вучић већ ишао у Сребреницу, да ли очекујете да ће Вучић ићи и у Книн на прославу „Олује“?

Немања Шаровић: То би, нажалост, било у складу са актуелном државном политиком. Уколико је Вучић могао да иде у Сребреницу да се посипа пепелом и да у име српског народа, а то свакако не може бити у име српског народа, прихвата одговорност за некакав ратни злочин, не би било изненађујуће ни да иде у Книн и да се тамо извињава хрватској усташкој држави за то што су протерали стотине хиљада Срба, за то што су убили више хиљада цивила и за то што су практично у неколико дана за време „Бљеска“ и „Олује“ извршили етничко чишћење Срба из Хрватске.

Ми поручујемо Вучићу да у Книн не иде, као што смо му поручили да не иде у Сребреницу. И ми смо сигурни, иако неки медији о томе пишу, да у Книну неће бити присутних Срба на обележавању годишњице геноцида, јер свако ко буде тамо, ко се евентуално представи као Србин, ради се о људима који су најгоре могуће слуге усташког режима у Хрватској и који се ни на који начин не могу назвати Србима. Јасно је да ће хрватска усташка држава покушати да прикаже како тамо стоје неки Срби и како то подржавају и неки Срби, али тамо, понављам, Срба неће бити.

Изволите, уколико имате неких питања. Уколико немате, хвала вам што сте дошли.