Зоран Красић: Добар дан. Данашњу конференцију за штампу Српске радикалне странке посветили смо Предлогу резолуције који је упутила Српска радикална странка Народној скупштини на усвајање. То је Резолуција Народне скупштине Републике Србије о осуди геноцида над јерменским народом, почињеног у периоду од 1915. до 1923. године од стране отоманске Турске.
Зашто смо поднели овакав предлог? Поднели смо га пре свега зато да се и Србија прикључи овим државама, а већ их има 20, које су осудиле тај геноцид. У теорији се каже да је то први геноцид у 20. веку. Међутим, што се тиче односа Отоманске империје према Јерменима, који имају своју предисторију практично од 1870. године, па преко првих геноцидних не само намера, него и дела Отоманске империје за време султана Абдула Хамида II, почињених у периоду од 1894. до 1896. над женама, децом, мушкарцима, интелектуалцима, занатлијама и виђеним Јерменима. Тада је по неким проценама, дакле само у периоду од 1894. до 1896, страдало између 80 и 300 хиљада Јермена, који су живели на тлу Отоманске еимперије. Нешто слично се десило и 1909. године, у месту Киликеј на тлу Отоманске империје, где је у току неколико дана побијено 35 хиљада Јермена. Оно што цела цивилизација данас масовно осуђује, 20 држава је донеле декларације или резолуције, неке државе чак и законе, у вези је с прогоном и геноцидом над Јерменима, који је почео од 24. априла 1915. године, и до 1918. године је побијено око милион и по Јермена, страдале су жене, деца, старци, одузета им је имовина, протерани су, и то су те последице о којима међународна јавност већ годинама бруји.
Већ 20 година јерменска заједница покушава да скрене пажњу светске јавности на први геноцид који се десио у 20 веку. Рецимо, тада је била нека врста пашинског триумвирата у Отоманској империји. Геноцид над Јерменима у оквиру Отоманске империје, овако је образложио Кемал-паша Ататурк: „Решио сам јерменско питање за три месеца. Моји претходници то 30 година нису могли да ураде." Да су сви знали да је у питању таква врста маскра која је изједњачена са геноцидом, било је говора и 1916. године, кад је немачки барон Фунгелц објаснио, пошто су Немци и Турци у току Првог светског рата били савезници, да је од 2,5 милиона Јермена, на тлу Отоманске империје, можда те 1916. године остало нешто мало мање од 300 хиљада. Наравно, 1920. године Кемал Ататурк је наставио са истом том политиком, и у то време је настао је израз „стјурк" који на јерменском значи, не само да су прогнани, избегли, него једноставно људи без било какаве перспективе. То је оно што желимо ми да осудимо овом резолуцијом. Јер, по неким проценама, око 2,5 милиона Јермена је страдало од Турака.
Ако би се вратили у неку хронологију, ову скорију, то се дешавало 1923. године, а 1955. године био је велики погром у Инстанбулу, против Грка и Јермена. И Хитлер је својевремено, пре напада на Пољску, рекао да нема шансе да било шта учине његови војници што би могло да буде злочин, с обзиром на оно што је урађено са Јерменима, и да нико о томе не прича. Е, управо о томе и треба да се прича. И сада у овом модерном добу, интересантна је ствар да свакодневно добијамо понеку информацију да парламенти неких држава доносе декларације и резолуције, или законе којима се осуђује тај гедоцид над Јеремнима у време Отоманске империје.
Само да подсетим, Комитет за спољне послове америчког конгреса, донео је једну резолуцију са 23 гласа „за" и 23 гласа „против", онда је скочила Хилари Клинтон да каже да Обама, у априлском обраћању нацији, вероватно неће да помене геноцид над Јерменима, иако сви амерички председници већ годинама добијају такве резолуције, или од Конгреса или од Представничког дома, којима се једноставно скреће пажња и тражи да се јасно огласе с тим у вези. Недавно је и шведски парламент, са 131 гласом „за" и 130 гласова „против", такође осудио геноцид над Јерменима, и вероватно јавност зна да Турска одмах прекида привремено дипломатске односе, изражава своје непријатељство и неслагање према било каквој иницијативи да се то осуди. У Тутрској реч геноцид, кад су у питању Јермени, забрањена је. Чувени турски песник Орхан Памук је о томе 2005. године нешто причао у Турској и одмах је добио оптужбе зато што вређа име турске државе и турске војске. Некако се спасио те одговорности зато што је ипак познати песник, па је цео свет стао на његову страну. Ачли те 2005. године у Инстанбулу је и чувени грузијски новинар Хрант Винк такође нешто рекао, против њега је вођен поступак, а већ 2006. године један млади исламиста, са 16 година, га је убио у центру Инстанбулу. То је та прича.
Зашто сматрамо да је ова тема значајна? Зато што евидентно тамо где се десио геноцид, велике силе премишљају и размишљају. Ево, кад је у питању Америка, видели сте и сами да резолуција којој се само тражи да председник у свом обраћању нацији каже у току априла, да се десио масакр који је као геноцид, изазива подозрење а у питању је око 2,5 милиона људи који су једноставно нестали. Да сад не улазимо у детаље како се у Јеревану обележава сваког 24. априла овај датум и подсећање на овај геноцид, какав грандиозни споменик су направили да би се пре свега они као народ сетили тога и упозорили комплетну међународну јавност на геноцид који не сме да се заборави и, наравно, то јесте прави геноцид, то је оно што треба да се осуди. И сада, узмите у обзир ове наше овде, који гурају неку резолуцију о Сребреници, где покушавају неким вештим комбинацијама, уз изговоре да иностранство врпши неки притисак да се изгура та резолуција у којој би се поменула и реч генцоид везано за Сребреницу.
Не треба бити много интелигентан па упоредити ове бројеве да би било јасно да су то две стране које се не могу упоредити,. Треба рећи да су у Турској, у оквиру Отоманске империје, постојале специјалне јединице које су вршиле прогон и истребљење Јермена. Треба узети пример Руанде, где су две посебне јединице такође радиле у априлу 1994. године, од стране племена Хуту, према Туцима, милион и 75 хињљада људи је страдало, па опет неки размишљају о томе да ли да употребе реч геноцид, поготово што су априла месеца 1994. године у Руадни биле присутне снаге Уједињених нација. И оне су се једноставно повукле када се то дешавало и када се то припремало.
Ми желимо на овај начин да упозоримо и нашу јавност и све ове који се баве политиком у Србији, да буду врло прецизни када употребљавају неке термине, јер последице могу да буду страшне и по народ, а свесни смо чињенице да се посебно од стране неких делова међународне заједнице инсистира да Република Србија једном својом таквом резолуцијом помене Сребреницу. Ми смо тражили да се ово уврсти у дневни ред, очекујемо да ће превладати разум, па да ће Предлог резолуције која се тиче геноцида над Јеременима да се уврсту у дневни ред прве следеће сеенице Народне скупштине. Или оне седнице где би се једноставно разматрале неке друге резолуције које се тичу геноцида. Наравно, мора да се искористи и ова приллика с обзиром на оно јуче што се десило, да једна приватна посета, један лежерни сусрет у Опатији, може да одлучи о томе да ли ће бити тужбе или противтужбе, то је, што се нас тиче, потпуно неприхватљиво и омаловажавајуће за Србију, да се на тај начин девалвирају врло важни захтеви српског народа. Јер председник Републике никад, где год да се појави у тој функцији, не наступа као појединац са својим именом и презименом. Он једноставно, док је год на тој функцији, мора да носи терет те функције. И сваки такав сусрет је значајан јер то лице представља Републику, пошто државу Србију у иностранству представља председник Републике. Ако је тако предстваљао Републику, ма колико се трудио да је то био један неформалан сусрет, сматрамо да је то био неформалан сусрет, мислимо да је то погрешно и поражавајуће за виталне интересе ове државе и овог народа.
То је оно што смо имали поводом ове наше иницијативе у вази с резолуцијом и стало нам је да се мало више у јавности чује о том геноциду над Јерменима, па нека свако разуман процењује, и посебно нека има у виду ову чињеницу да се систематски избегава осуда тог геноцида над Јерменима, 100 година је тачно прошло откад се то десило. Турска и Јерменија још немају отворене границе, пре неколико година су кренули са неким процесом помирења, међутим тај процес помирења не може да стане, 12 великих провинција где су Јермени већина на тлу данашње Анадолије, практично је одузето, протерани су, треба да се зна да се процењује да данас има између 6 и 8 милиона Јермена а да само пола живи у Јеремниј, да је већина њих у иностранству. Да вас подсетимо и на нека врло значајна имена, која су допринела развоју људске цивилизације, и уопште која су позната, највише њих расејано је у иностранству: Каспаров, Петросјан, возач Ален Прост, Микојан, творац „мига", Баронијан, наш чувени композитор, Андре Агаси, певачица Шер. Јерменски народ је дао велики допринос људској цивилизавији, они малтене трпе те последице геноцида и прогона и дан-данас и требало би да Република Србија, преко Народне скупштине, да се огласи и да подигне свој глас, да упозори јавност на оно што је теоријски већ ушло у све могуће уџбенике, на први прави пример геноцида током 20. века.
Ако има неко питање, изволите. Ако нема, видимо се у недељу и следећи четвртак.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР