Проф. др Војислав Шешељ: Добар дан.
Даме и господо, ви знате да у протекла два месеца Српска радикална странка у својим активностима примат даје економској и социјалној проблематици и у складу са тим јачамо нашу борбу против криминала и корупције, без којих нема економског оздрављења земље. Пред Нову годину смо вам најавили да ћемо на свакој конференцији за штампу обрађивати по једног министра из Вучићеве владе, који је огрезао у криминалу и корупцији. За данас смо вам најавили да ће то бити министар здравља Златибор Лончар.
Наше службе интензивно раде, наше екипе чланова из разних државних и друштвених организација су ангажоване и ми тај материјал прикупљамо и данас смо у ситуацији да вам представимо наша основна сазнања.
Златибор Лончар је на тајанствен начин дошао до стана у коме живи, који је површине 180 метара квадратних, а налази се у улици Славка Ћурувије, код Белог двора. Формални власник тог стана је извесни Зоран Митровић, један од сувласника Викторија групе. За клиничког асистента Златибор Лончар је изабран крајем 2012. године, између четири кандидата, од којих једино он није испуњавао услове за избор. У моменту избора за клиничког асистента није му била прихваћена докторска теза. О том нелегалном избору имамо оригинал записник који је заведен у секретаријату Медицинског факултета 16. новембра 2012. године под бројем 014017/2.
Златибор Лончар објавио је само један рад у неком трећеразредном часопису. Појављује се и као девети аутор, практично дописни аутор једног јединог научног рада. Лончар се самопромовише као експерт за трансплантацију јетре, а његове колеге из Клиничког центра добро знају да он није извршио ниједну трансплантацију.
Видели смо га да даје изјаве и на државној телевизији да је реч о првим трансплантацијама јетре у Србији, а ја вас подсећам да су прве трансплантације јетре и срца вршене пре више од двадесет година. Само један лекар, проф. др Зоран Милошевић, из Клиничког центра Војводине, у Новом Саду, извршио је до сад 28 трансплантација јетре.
Уместо Златибора Лончара, трансплантације о којима је реч врше лекари из Хрватске, а он само даје изјаве за медије и лажно се представља као део тог тима за трансплантације. Хрватски лекари за сваку такву операцију добијају накнаду од више хиљада евра, и то у кешу, без икаквог трага у благајни Клиничког центра Србије. Проверено је, с наше стране, да исплате не иду ни из Републичког фонда здравственог осигурања.
Даље, на сајту Министарства здравља стоји да је завршио два курса из трансплантације органа у чувеној лондонској болници „Хамерсмит“. У тој болници нема документа о том курсу Златибора Лончара, а ни у Клиничком центру никада није приложио потврду о том наводном дипломирању.
Пошто је познато да Лончар не говори енглески језик, поставља се питање на којем је језику евентуално полагао тај курс у лондонској болници. Лончара у Ургентном центру памте као младог лекара који је дежурао поред рањених криминалаца и када није у смени. Од тих дежурстава је зарадио први Ауди А6, а данас вози БМВ 6 џип.
Даље, према поузданим информацијама из Републичког фонда здравственог осигурања, Златибор Лончар је само једним дописом оштетио државу за 24 милиона евра. Лончар је ову штету начинио кроз ценовник лекова и његову примену, која је тада одложена за почетак ове године. То је вероватно и био разлог да др Момчило Бабић поднесе оставку на функцију директора Републичког фонда за здравствено осигурање, али добро би било и њему да се обратите о том питању.
Нови ценовник лекова неће донети најављиване уштеде зато што је промењен обрачунски курс евра и тако цене повећане за десет посто. То значи да ће уштеда бити онолика колико Лончар уговори с испоручиоцима лекова. Ради се о набавци лекова за болнице и апотеке у вредности од 600 милиона евра, а очекивана пљачка Златибора Лончара и његове дружине планира се на око 50 милиона евра. Лончар је за набавку лекова формирао комисију од својих људи. У Републичком фонду за здравствено осигурање, то воде извесни Маца и Ђоле, а нова директорка, вршилац дужности, укинула је контролу јавних набавки и тако омогућила да се реализује Лончаров план пљачке од 50 милиона евра.
Даље, Златибор Лончар је у кругу својих пријатеља из Земунског клана имао надимак „Тиби“.
Ви се сећате Дејана Миленковића Багзија, једног од криминалаца и убица из Земунског клана, који је стекао статус заштићеног сведока и, наравно, као заштићени сведок он је вероватно много тога лагао у истрази и у сведочењу пред Окружним судом у Београду, али тај исти Багзи је помињао и Златибора Лончара.
Е сад, да би себи помогао, да би себи олакшао положај, вероватно је Багзи могао да лаже о неким другим људима познатим у јавности. Али зашто би он уопште помињао Златибора Лончара? Како да му Лончар падне на памет? Дакле, сама чињеница да га је помињао, да је износио за њега такве податке, који можда још нису сасвим проверени, али морају бити проверени, говори да је о њему нешто знао. Тај Багзи је за Тибија, односно за Златибора Лончара, рекао да је био задужен за медицинске егзекуције и Багзи је Златибора Лончара директно оптуживао за убиство Веска Божовића, исто познатог криминалца из београдског подземља.
Све ово што сам вам до сада рекао је потпуно поуздано и то смо вишеструко проверили, овде се позивамо на Багзија па сам морао дати овај мали увод да то условно прихватите.
Даље, Златибор Лончар је чест гост у престижним београдским кафићима попут „Митологије“ у Бирчаниновој улици. Најчешће је у друштву са Николом Петровићем, директором Електромреже и Александром Ђорђевићем, шефом БИА, то је некад био СДБ, сад је БИА, али методе рада нису променили. Састају се са представницима фармацеутских компанија са којима уговарају стављање одређених лекова на листу. Наравно, све то раде уз провизију.
Министрова жена, Весна Лончар је адвокат, али је и члан Управног одбора Пошта Србије. Познато је да је Весна Лончар адвокат Јоце Амстердама и Томислава Николића. Дакле, као црево су сви увезани.
Шурак Златибора Лончара, Горан Андрић је на такозваном јавном конкурсу изабран за јавног бележника а то је само један од показатеља колико напредњаци, њихова родбина и пријатељи јуришају тамо где се највише пара може добити. Та бележничка места, по нашим информацијама, скоро све сами напредњаци су заузели.
Имамо две посебне експертизе које се тичу активности Златибора Лончара. У њима се, између осталог, и коментарише овај наш експертски извештај, овај завршни експертски извештај, али има и неких интересантних детаља, па ћу вам и то навести, уколико вас то интересује.
Те медицинске егзекуције у Ургентном центру су вршене шприцом, убризгавањем одређених хемикалија у цеви за инфузију. Што се тиче поменутог Веска Божовића, он је ликвидиран лично од стране Златибора Лончара и то кад му се нагло почело побољшавати здравствено стање након рањавања. Он је био рањен од стране Земунског клана, а онда је почео нагло да се опоравља и тада је притрчао Златибор Лончар да реши тај проблем.
Сада је, поред тога што је министар здравља, Златибор Лончар и неформални директор Ургентног центра.
Србија је једина земља у Европи која је здравље и здравствену заштиту поверила асистенту и то асистенту који није испуњавао услове конкурса. Она, дакле, нема ниједног професора од поверења да буде министар здравља.
Клинички асистент, то вам је ваљда познато, је најнижи ранг лекарске бранше, а на факултету на коме је изабран има 200 доцената, 150 ванредних и 100 редовних професора и баш су нашли клиничког асистента да поставе за министра здравља.
Дакле, то и показује колико Вучићева влада води рачуна да стручне људе доведе на одговарајућа места у државној управи, а то су највиши органи државне управе. Златибор Лончар је завршио Медицински факултет након осам година студирања, чак и специјализацију, наводно је завршио два курса, за која нема никакве евиденције да су заиста завршени.
У службеној биографији коју је Влада Републике Србије ставила на свој сајт стоји да има специјалистички курс из хепатобилијарне хирургије завршен 2001. године у Лондону, у болници „Хамерсмит“, где се наводно усавршавао и 2006. године. Специјализацију из опште хирургије завршио је 2003. године. И тамо на том сајту стоји да је завршио и специјалистички курс из трансплантационе хирургије јетре у краљевском колеџу у Лондону 2011. године, а већ смо вам поменули да Златибор Лончар не зна енглески језик, па се поставља питање како је завршио све те курсеве, ако их је уопште завршио, а нема службене евиденције да је заиста завршио.
Има ту још детаља да је министар садашњи, Златибор Лончар, још као млад лекар, учестало дежурао поред неких рањених криминалаца чак и кад није у питању његова смена. Дакле, он дође у смену неког другог лекара, свог колеге, па седне поред узглавља рањеног криминалца да допринесе његовом лечењу, уколико је такав задатак добио од мафијашке централе. Тај Лончар је и обилазио рањене криминалце, које није ни оперисао ни лечио и тако, а паралелно с тим је стицао аутомобиле, новац, стамбене јединице и слично.
То што се прогласио првим трансплантером у Србији је веома храбро са његове стране, кад већ имамо податак да су прве трансплантације јетре вршене пре двадесет година. Али, он је просто заштићен у српским медијима. Нико не сме о њему да пише. Многи су министри на тапету, чак је и Вучић на тапету често, а о Златибору Лончару мало ко се усуђује да нешто изнесе у јавност. Било је, наравно, покушаја, било је одређених наступа новинарских, али све је то било ситно и недовољно.
Сама идеја да се у Ургентном центру раде трансплантације, наравно, изазвала је велико чуђење, јер Ургентни центар има сасвим другачију намену. То је, иначе, најоптерећенија здравствена институција у нашем систему, и сад баш они да врше трансплантације и да треба ангажовати велика средства, велики број стручњака и тако, и посебну бригу за опоравак лица којима је извршена трансплантација.
Још неколико детаља. Од како је Златибор Лончар постао министар, престале су трансплантације. Дакле, ако нема њега, нема ни трансплантација. Он нема времена, а другима не да да то раде, чак ни Хрвате више не зове у помоћ, јер би морао неко после обављене трансплантације да даје изјаве за јавност, а он је министар, па пошто није вршио трансплантацију, не иде да он даје, а до сада је радио само он.
Дакле, испада да је наша држава систем трансплантације базирала на само једном човеку, који нема никакав програм, нити сам уноси неке системске карактеристике у тај рад, а то је најкомпликованији рад у медицинској струци.
У министарству Златибор Лончар је највише два сата дневно, а после прави разне комбинације по кафићима, са Николом Петровићем и Александром Ђорђевићем, које се тичу отимања пара.
То је нешто што је, изгледа, општи манир у садашњој влади Србије, а тако, до крајњих консеквенци изведен у случају Златибора Лончара.
Дешава се чак да неке здравствене установе Златибор Лончар из министарства плаћа пре времена, за одређене услуге, а све за велику провизију која се на известан начин остварује.
Кад некога треба проверити ко им представља сметњу или наћи компромитујуће чињенице, онда се ангажује БИА. БИА је та, дакле, која омогућава Златибору Лончару да се упусти некажњено у оволики криминал. БИА онда прислушкује телефоне, пресреће и-мејл поруке, коментаре на блоговима, дубоко су и у сајбер криминалу, из БИА-е цури много тога, јер за њене оперативце нема ни законске одговорности ни морала, ни било чега другог.
Никола Петровић и Александар Ђорђевић су заједно са Златибором Лончарем швајцарској медицинској кући, фармацеутској кући „Новартис“, обећали стављање на листу лека „ђиленија“, на листу коју финансира наше здравствено осигурање. А од њих су, као за узврат, добили донацију за пострадале у Обреновцу у висини од 250 хиљада евра. Ту су била санитетска возила, рендген и ултразвук, као да нико не зна да фармацеутска индустрија никоме ништа не поклања бесповратно или без услуге, поготово једној држави којој наплаћује иначе неке друге услуге.
И „Новартис“ је то све што је испоручивао вишеструко наплаћивао. „Новартис“ је обећавао и уштеде нашем здравственом систему у лечењу оболелих од мултипле склерозе, а профит или продаја тог лека ће им донети десетине милиона евра. Тај „Новартис“ је познат по томе што одавно подмићује лекаре широм света, а радио је својевремено овде и са Томицом Милосављевићем у вези вакцина против грипа.
Републички фонд здравственог осигурања служи, како кажу наши лекари, чланови Српске радикалне странке, који су нам помагали у састављању ових експертиза, као проточни бојлер за испоруку новца.
За Обреновац се, дакле, зна да је добио опреме у вредности од 250 хиљада евра, а колико је Златибор Лончар добио још се не зна, али сазнаћемо. Може се већ нешто и провизорно срачунати.
Никола Петровић, који у свему томе учествује, купио је швајцарски сат „ролекс“ од 480 хиљада евра, а никоме не мора да га пријави, пошто то није некретнина, него покретна имовина.
Лончар се, иначе, неком приликом много уплашио Чумета. Ви знате ко је Чуме, сад је у затвору, то је вођа сурчинског клана. Наводно га је негде Чуме јурио возилом по Дедињу из нама непознатих разлога. Нама су непознати ти разлози, али Златибору Лончару нису непознати. А он је, наравно, био човек који је припадао Земунском клану, кад су се раздвојили Земунци и Сурчинци, кад су међусобно ратовали. Мислио је тада да га Чуме као осветник јури да га ликвидира. Привели су Чумета у БИА-у, испитивао га је лично директор БИА-е. Можете мислити колико је важан Златибор Лончар.
Лончар нити чита књиге, а не може ни да пише кад не чита књиге. То се види и по његовом сиромашном речнику, бедним манирима, незнању у вези здравства.
Недавно је у Народној скупштини бранио законе из области здравства. Све проблеме тог катастрофално вођеног сектора свео је на волонтерске специјализације и картицу здравственог осигурања. Закони који су били донесени били су непотребни и неадекватни. Расправа је била вишечасовна, али без икаквог мериторног значаја. Једину је корист српски народ имао од те расправе, што се показало први пут јавно, директно у јавности, колико је Златибор Лончар некомпетентан и као лекар и као министар.
Исте те вечери је опет био у Ургентном центру, где су чекали сатима хрватске докторе да врше, наводно, неку трансплантацију. Опет им је плаћан новац на руке, без пореза и дажбина. Тако нам проводе ту медицинску реформу.
Пошто је реч о асистенту у 43. години, на предмету на коме има преко 50 професора те животне доби, дакле, не доцената, него професора, он надокнађује својим луксузним животом нестручност у научном раду. Тај његов БМВ наводно кошта, тај његов џип кошта око 100.000 евра. То је, дакле, оно што смо могли о тим конкретним појединостима данас да вам саопштимо.
Што се тиче његовог шурака Горана Андрића, који је постао бележник, да вам још напоменемо, да је тој нотарској канцеларији припао новобеоградски блок, који се планира да буде обухваћен пројектом „Београд на води”. Дакле, са ове стране реке Саве. Цели пројекат Фонд за лечење деце у иностранству је његов. Он ће ту узимати донације великих фармацеутских компанија, тргујући с њима, и то по принципу: ви мени паре, ја вама лекове на листи итд. Очекује се да ту буде мало новца заиста фонду за децу а највише новца Златибору Лончару. За девет месеци Златибор Лончар није никакав озбиљан пројекат покренуо. Одобрен је пре пола године кредит Светске банке за набавку уређаја за зрачење малигних болести. Чувени гама-нож, уређај за лечење тумора мозга је обећао у јануару, још није расписан тендер. Значи, тај уређај не може да се задуго још добије. Обећао је да ће расветлити случај несталих беба, ни ту ништа није урадио. Једино што је био спреман да говори о лековитости марихуане.
Ургентни центар је организовао на Копаонику за скијаше и њихове пратиоце, дакле то му је много значајније од лечења оболелих од рака и других тешких болести. Тренутно око 150 милиона евра стоји на рачуну једне банке у Луксембургу, који је намењен изградњи клиничких центара у Србији. Више плаћамо камате за тај кредит него за депозит. У Србији је на тржишту много нерегистрованих и неквалитетних лекова. Министарство на то не обраћа пажњу. Користи се неки лек „лидокаин”. Месецима се користи иако је Европска унија упозорила на опасност од његовог коришћења. Није повучен са тржишта. Преко одређених активиста синдиката здравства подмићује Лончар одређене људе да му не би сметали, а чак имамо податке да је инструментализовао и групу новинара да за њега раде, да о њему афирмативно пишу, и да за то добијају новац.
И трећи елаборат: у њему се понављају многи од ових детаља које сам вам већ изнео, али и неки нови, да се у Ургентном центру Златибор Лончар понаша бахато, безгранично самовољно, несавесно, виче, галами, постројава старије и искусније од себе. Дакле, малтретира оне лекаре који стварно нешто знају и умеју да раде свој посао. Држи визите професорима и даје им инструкције за лечење и негу. Смењује директоре клиника, Клиничког центра Србије и одељења, који у струци имају значајно место, а доводи послушне људе. То би, дакле, било у најкраћим цртама оно што смо вам обећали за Златибора Лончара. Има ту још неких детаља, али нешто ћемо оставити и за следећи пут.
Зашто сам одлучио да ово прекратим? Зато што имамо потребу да вас обавестимо о још две важне ствари. Ми смо на конференцији за штампу од 4. децембра покренули питање приватизације Железаре Смедерево и планиране куповине од стране Есмарка, америчке фирме. И ту имамо неке нове информације, па желимо да вас данас о њима упознамо.
Влада Србије је расписала тендер, којим је позвала фирме заинтересоване за учешће у приватизацији, али поента није само у томе, што је унапред Есмарк фаворизован, него што је Есмарку обећано да ће се из буџета Републике Србије уплатити 208 милиона евра. То је донација Владе Србије ономе ко се појављује као неко ко врши докапитализацију Смедеревске железаре. Постоји обавеза од 1. јануара, то је чак и Европска унија наложила, пошто овај режим покушава да нас уведе у то несрећно чланство, да се од 1. јануара не могу давати дотације јавним и друштвеним предузећима, али они траже варијанту да се то у овом случају оствари. Дакле, с једне стране, Есмарк улази са безначајном сумом новца, а држава унапред гарантује 200 милиона евра. Бриселским споразумом од 31. јануара је забрањено да се из буџета плаћа државним фирмама. Игнорисана је, то смо вам поменули прошли пут, понуда фирме изИталије, која је имала и кинеског партнера и тражили су да изнајме капацитете Железаре и годишњу производњу подигну на преко 700.000 тона, односно да сами допринесу годишњој производњи од 700.000 тона, која би уз постојећу производњу од 300.000 тона обезбедила потпуну самосталност у пословању Железаре. Обезбедиле би се плате радницима, порези, доприноси и узимала рента на име изнајмљивања производних капацитета од 10 милиона евра месечно. Дакле, нудили су држави на име изнајмљивања Железаре 10 милиона евра месечно. То је на годишњем нивоу износ од 120 милиона. И више не би било потребе да држава субвенционише производњу. Држава је све, влада је све то игнорисала и окренула се Есмарку, фирми која се све време протежира као спасилац српске челичне индустрије и саме српске економије, и то на један несвакидашњи и у досадашњој пракси невиђени начин. Једноставно се намеће решење, кажу наши експерти који су се бавили тим питањем, као једино могуће и оправдано, намеће се то решење, а сви други модели и партнери се потпуно занемарују. А ту се укључује амерички амбасадор у Београду, Кирби, на исти начин на који је то радио његов претходник из 2003. године, то беше Монтгомери, колико ме сећање служи.
Наравно, наша конференција за штампу је вероватно забринула Вучићев режим и допринела да се измене услови у тендерској процедури. Али им је рок био сувише кратак. Имали су само један дан да то учине. Ми смо обелоданили њихове намере јавности 4. децембра, а они су објавили тендер 5. децембра. Дакле, колико су успели да направе промена, променили су суштину тиме што се одустало од свих већ испланираних намера и обавештавају тада, да ће се откуп документације, који би иначе морао бити могућ истог дана када је тендер расписан, значи, 5. децембра, да се може откупити тек четири дана касније. Толико им је требало времена да нивелишу неке од наших критика од 4. децембра и да се не излажу ризику да ћемо их напасти још жешће поводом тога. За све време трајања тендера, опет мимо свих процедура и позитивних искустава из праксе, кроз медије у Србији, од самог премијера Вучића и ресорних министара се у први план ставља само Есмарк. Дакле, бесмислено је било да се неко други појављује. Као што је и било очекивано, с обзиром на процедуре и поступак припрема и последица предрадњи, до расписивања тендера нико од озбиљних играча у металском бизнису се није ни јавио. Неће ти озбиљни и велики играчи стављати своју репутацију и бити икебана за неке потпуно неуобичајене и економски неоправдане потезе владе Србије и премијера Вучића.
У измењеном тексту тендера кључна ствар је у томе што се сада иде на модел продаје удела имовине докапитализацијом. И у тендеру стоји, да је новчани капитал Железаре 16,7 милијарди динара. Да се продаје 80 процената удела од 100 посто, а да разлика од 19,9, заправо може се заокружити на 20 посто, остаје у власништву државе. А с друге стране кажу да се иде на модел докапитализације. И у том другом делу се говори о продаји. Ако је реч о докапитализацији, онда не сме да се откупљује већ постојећа имовина, него да се већ постојећа имовина допуни. Дакле, ако је процењена вредност Железаре 16,7 милијарди динара, онда би Есмарк у случају докапитализације требао ту да дода неких 12-13 милијарди динара, па би онда укупна имовина докапитализацијом достигла износ од 30 милијарди. То је докапитализација, а не уступање 80 посто Железаре а говорити да је реч о докапитализацији. Значи, они нису у стању ни да разлуче шта је то докапитализација, а шта је продаја. То је што се тиче Железаре Смедерево. Оно што је ту највећи проблем, то је да се Влада Србије обавезала да дотира Железару са 208 милиона евра. Зашто дотирање, ако је извршена докапитализација? Дакле, за 80 посто повећана вредност. Та вредност није могла бити повећана материјалним средствима. Није уговорена никаква набавка нових високих пећи и тако даље, него је вредност повећана готовим новцем. Тако би требало да значи. А шта ће онда дотација владе?
И оно на чему ми инсистирамо је, да Есмарк група мора заједно да покаже и докаже да је платила 80,1 проценат од 16 милијарди динара, без обзира да ли се ради о куповини или докапитализацији. У оба случаја, и куповине и докапитализације, они морају толики новац да плате. Ако је куповина, тај новац иде у буџет, 80 посто вредности, а ако је докапитализација, онда држава задржава свој део, а повећава се укупна вредност Смедеревске железаре. Дакле, и ту ће се десити, ту се већ дешава велики криминал, који ми једноставно не можемо толерисати. Пошто смо вам сада већ много времена одузели, а у један сат имамо седницу Извршног одбора Српске радикалне странке, трећи елаборат који смо за данас припремили о криминалним радњама напредњачког режима одложићемо за следећу конференцију за штампу. Изволите, имате ли неко питање?
Стефановић Јелена, новинар Дана: Желела бих, ако можете, да прокоментаришете данашњу посету, званичну посету Хашима Тачија Црној Гори. Како то оцењујете?
Проф. др Војислав Шешељ: У Црној Гори на власти је још увек издајнички мафијашки режим Мила Ђукановића. Мило Ђукановић свих ових година чини све оно што је на штету српском народу. Он се повезује и улази у савез са свим српским непријатељима. Он, прво, покушава сузбити Српство у Црној Гори, а друго, покушава отежати живот Србима на свим просторима где они живе. То нас ништа не изненађује, јер оно што ради Мило Ђукановић у дослуху са НАТО-пактом, што ради у дослуху са Европском унијом, то је суштина његове политике, а долазак Тачија је само једна илустрација, последица такве политике. Имате ли још питања? Ако немате, хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР