Проф. др Војислав Шешељ: Добар дан.
Даме и господо, Српска радикална странка наставља са раскринкавањем корупционашких и криминалних афера режима и наставља да истражује корупционашке афере појединих министара посебно. Ми смо вам до сада у неколико наврата говорили о криминалним аферама Златибора Лончара, министра здравља и Срђана Вербића, министра просвете.
Данас ћу вас упознати са најновијим подацима, до којих смо стигли радом наших експерата, радом стручњака из одређене проблематике који су упућени у збивања у надлежним установама друштвених делатности, односно надлежним државним установама.
Министар просвете Срђан Вербић је човек чији је задатак да настави континуитет досманлијског режима у процесу уништавања образовног система у Србији. Тај процес је почео својевремено бивши министар Гашо Кнежевић, чија је опсесија била такозвана денацификација образовног система. Он је био први досманлијски министар просвете и образовања. Његови тадашњи најближи сарадници су били Србијанка Турајлић и Тинде Церовић-Ковач. Они су сада Вербићеви сарадници из сенке. Та екипа на челу са министром Вербићем, лажним доктором наука, спроводи политику српског образовања и науке. Наравно, све то уз лично богаћење камариле у министарству и око њега. Министарством просвете фактички управља и даље Борис Тадић, који није успео својевремено да на место министра прогура своју миљеницу Тинде Ковач, па су њих двоје учествовали у предлагању и постављању свог сарадника на дотадашњим пројектима Срђана Вербића. Преко Срђана Вербића практично је Борис Тадић припадник владине коалиције, јер је Срђан Вербић човек Бориса Тадића и Тадићеве странке. Вербић је био иначе врло лош средњошколац и још лошији студент и он је лажни доктор наука који је, наводно, докторирао на студијској групи која уопште није матична за област из које је Вербић добио докторат. Одмах по именовању Срђана Вербића за министра просвете и науке, Тинде Ковач се активирала на Филозофском факултету. Иако раније месецима није долазила на факултет, сада је тамо свакодневно. Она кадрира и усмерава убрзано отимање новца од лажних и лоших пројеката, чија би имплементација у образовни систем Србије у потпуности разорила и урушила традиционални систем образовања који је раније постојао на Филозофском факултету.
Кроз постављање Срђана Вербића и ангажовање његових сарадника Борис Тадић је, као што сам рекао, постао фактички коалициони партнер Александру Вучићу, а Тадићев крајњи циљ је уништавање образовања, као што је то већ учинио са војском и системом одбране земље. Наравно, иза тог пројекта уништавања нашег образовног система, као и раније војске стоје западне силе, интереси страних агентура.
Међународни пројекти, као што су ИПА; ТЕМПУС и ЕРАЗМУС реализују се само ради личног богаћења те Тадићеве екипе и наравно, са циљем урушавања система образовања, такође.
На пример, ИПА пројекат је наметнуо малу матуру, а вредност тог пројекта је шест милиона и шестсто хиљада евра. Руководилац пројекта је Данац Питер Могенсен. У току је убрзано привођење крају овог пројекта, који је 2011. године преузео извесни Иланов из Софије, а његов заменик је садашњи муж Тинде Ковач, Аустријанац који се специјализовао за узимање новца у сличним пројектима. Интересантно је да тај муж Тинде Ковач не зна ниједну реч српског језика, а активно учествује у припреми трансформације средњег образовања у Србији. Резултат тог пројекта треба да буде такозвани дуални систем, о коме се много говори у последње време, чије је увођење у наш образовни систем планирано за 2017. годину. Са свим детаљима ИПА пројекта упознати су пензионисани професори Иван Ивић (сећате се Ивана Ивића, био је својевремено министар у влади Милана Панића – Он је редовни професор) и с њим је ту редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду Љиљана Пешикан-Љуштановић. Они учествују у комисијама Српске академије наука и уметности, па треба и Академији поставити питање зашто ћути иако је упозната са свим детаљима овог лошег и штетног пројекта. У овај, као и у остале наметнуте и поручене пројекте укључена је иста група људи на челу са Вербићем и његовим Заводом за вредновање квалитета.
Прошли пут смо говорили о Петници, која заузима посебно место у реализацији пројеката Европске уније. Држава је инвестирала у објекте, опрему и инфраструктуру Петнице и све предала на управљање невладиној организацији којом управља Вигор Мајић, раније помоћник министра Гаше Кнежевића. Интересантно је да је Вигор Мајић био помоћник министра без факултетске дипломе, коју је накнадно добио по убрзаном поступку. Председник Управног одбора Петнице је Соња Лихт, а њен заменик проф. Јован Радуновић, професор Електротехничког факултета и члан РАТЕЛ-а, а и муж је ванредног професора Математичког факултета, која је иначе вишегодишњи, изгледа доживотни председник Националног просветног савета – професор Деса Радуновић брине о свим образовним програмима осим петничког и о уџбеницима, а у питању је је 75 издавача са двотрећинским потенцијалом „Клети“ и „Хрватске школске књиге“, која је договорени власник „Бигза“.
Петница је годинама посебна ставка у буџету Министарства просвете, финансира се, дакле, из буџета Србије, а ради мимо свих српских закона. Наставни планови образовања и програми боравка најбољих ђака из Србије у Петници никада нису прошли ниједну институцију која их финансира, па самим тим никада нису подносили извештај о својим активностима и начину трошења државног новца.
Ови нови подаци о министру Вербићу су доказ више о његовој улози у уништавању система образовања у Србији и континуитету са досманлијским режимом који је то започео пре 15 година и наравно, разлог више за његову смену, коју смо захтевали на претходној конференцији за новинаре. Ви ћете се сетити још деведесетих година да је професор Правног факултета у Београду Дејан Поповић био један од главних проповедника прихватања такозване Болоњске повеље, а после је та Болоњска повеља, заправо, упропастила комплетан српски образовни систем. Срђан Вербић је тог истог Дејана Поповића, иначе једног великог хохштаплера и преваранта, о коме је Коста Чавошки, професор истог факултета и академик, написао врло интересантну књигу под насловом „Камелеон“, недавно поставио, предложио за председника Просветног савета Србије. Срђан Вербић мора што пре да напусти министарску функцију.
На другом месту су нови подаци које смо добили за Златибора Лончара. Ви се сећате, у јавности се много говорило о доношењу такозваног Зојиног закона, названог по имену детета преминулог од Батенове болести, ретког али увек смртоносног обољења. Због осетљивости теме, доношење овог закона наишло је на опште симпатије. Истина је да је и доношење овог закона само једна од махинација Златибора Лончара, који се у овом послу удружио са послаником Демократске странке, доктором Душаном Милисављевићем, који се пре свега на друштвеним мрежама представио као велики хуманитарац и тако добио симпатије у народу. Тај хуманитарац је у ствари обични дилетант који често користи децу у политичке сврхе. Он месечно зарађује четири хиљаде евра радећи на четири радна места. Директор је у Клиничком центру Ниш, професор Медицинског факултета, народни посланик и научни радник на пројекту Министарства науке. Милисављевић је злоупотребио нестручног Лончара и наговорио га да заједно донесу такозвани Зојин закон. Смисао овог закона су нови трошкови у ионако разореном здравственом осигурању кроз дијагностику у иностранству. У Србији има довољно адекватних уређаја који могу да раде све анализе крви које се шаљу у иностранство. Ти уређаји су неискоришћени. А имамо и квалификоване и стручне људе, који би то могли да раде код нас. У светским лабораторијама трљају руке и узимају паре, а успут нам се смеју зато што познају наше врсне стручњаке, генетичаре, које су упознали на међународним конгресима и уверили се у њихово знање и стручност. Проф. др Оливер Стојковић, проф. Марија Гућ-Шћекић, др Снежана Бранковић су врхунски стручњаци за које не зна једино Златибор Лончар, јер Златибор Лончар је само био клинички асистент. То му је врхунски домет на универзитету. А уз бољу организацију и финансирање њиховог рада имали бисмо исти или чак бољи резултат у дијагностици ретких болести.
Сада ћу вам рећи нешто што смо сазнали и о тиму Златибора Лончара у Министарству здравља. Помоћник за организацију здравствене службе је Златиборова кума др Татјана Рајовић, епидемиолог из Приштине, потпуни стручни дилетант.
Лончарев главни саветник је др Драгана Јовановић, која је била градски секретар за здравство и која је ухваћена у корупционашком послу са фармацеутским фирмама са којима ради, попут фирме „Рош“.
Кадровску политику Српске напредне странке у области медицине иначе води др Градимир Гага Драгутиновић, који им је председник Савета за здравље. Он је бивши јуловац, али и бивши доцент Медицинског факултета који је избачен са посла због неиспуњавања услова за звање доцента. Напунио је 65 година али није пензионисан. Власник је два дијагностичка центра у Београду, „Храм“ и „Евродијагностика“. Има три скенера и три магнетне резонанце. Ви знате да су то апарати од којих сваки вреди по неколико милиона евра. И међу колегама је познат као Гага лопов.
Дијагностички центар „Храм“ се налази у близини Клиничког центра, а „Евродијагностика“ код КБЦ Звездара. Одређени лекари у КБЦ имају задатак да кваре скенере и магнетне резонанце у државним здравственим установама и да пацијенте упућују у центре напредњачког председника Савета за здравље. Доктори који то раде добијају провизију од др Гаге, а они који одбијају бивају смењени и проглашавани незналицама. Због доктора Гаге продужавају се листе чекања на прегледе у државним установама. Тај доктор Гага је свог сина Дејана поставио за председника управног одбора „Апотека Београд“, иако за то нема одговарајуће квалификације. Иначе, установа „Апотека Београд“ има око 120 апотека и промет од сто милиона евра годишње.
Лончареве колеге су биле запрепашћене именовањем Верице Лазић за в.д. директора Фонда здравственог осигурања. Ви знате, тамо је раније био Момчило Бабић, па је он натеран да поднесе оставку. Лончар и она су се упознали код припадника земунског клана, а ту Верицу Лазић са земунским кланом упознала је певачица Лела Андрић, за коју су ти наши истражитељи установили да је била блиска са Земунцима.
Верица Лазић је имала зубарску ординацију и била је лични зубар чланова земунског клана. Била је члан Социјалистичке партије, ЈУЛ-а, Демократске странке, Г17 плус, опет социјалиста, па Демократске странке Србије и наравно, сада је члан Српске напредне странке. Уочи избора 2012. године била је истовремено члан Демократске странке и Српске напредне странке. После погибије и хапшења чланова земунског клана запослила се у Републичком фонду здравственог осигурања, а позната је и као полицијски доушник. Ви знате да су сви припадници земунског клана својевремено имали легитимације МУП-а и да су били ангажовани као службеници Државне безбедности. У Републички фонд здравственог осигурања вратио је Борис Тадић, јер је у то време већ била члан Демократске странке и тада је постала заменик директора контроле у Републичком заводу здравственог осигурања.
Први сарадник Верице Лазић у Републичком фонду здравственог осигурања је извршна директорка Анђелка Раденковић, која је са Небојшом Човићем опљачкала око 10 милиона евра. У овој пљачки учествовало је шест саучесника и против свих је подигнута оптужница у Специјалном суду.
Удружење „Правници против организованог криминала и корупције“ покренуло је поступак за разрешење јавног тужиоца Дубравке Дмитровић због вишемесечног одуговлачења са подизањем оптужнице против те криминалне групе.
Центар за истраживање транспарентност и одговорност, скраћеница му је ЦРТА, утврдио је бројне неправилности у набавци лекова Републичког фонда здравственог осигурања од када је на челу фонда Верица Лазић. Ради се о тендеру за набавку лекова за државне апотеке у вредности од 92 милиона евра. Набавка какву је спровела Верица Лазић за све апотеке први пут је спроведена у Србији, а није забележена нигде у свету. По овом намештеном тендеру на приватним рачунима завршило је око десет милиона евра.
Раније сам вам говорио да је била планирана набавка лекова за снабдевање државних апотека, болница и домова здравља за 2015. годину у вредности од 250 милиона евра. Непосредно после оставке бившег директора, нова директорка је смањила вредност тендера на 92 милиона евра и набавку ограничила на пола године. То није ни половина планиране набавке, али је мање упадљиво и лакше за махинације. Намера напредњачке новоизабране директорке Верице Лазић и министра Лончара је преусмеравање потрошње лекова са државних на приватне апотеке. Циљ је финансијски крах већине државних апотека и њихова приватизација. Намештање тендера види се по томе да је једна набавка расписана по фабричким називима лекова иако су листа лекова и ценовник направљени по генеричким називима; да је тендер расписан по генеричким називима уштедело би се бар десет милиона евра. Тендер по фабричким називима прецизира који произвођачи ће добити колики део државног новца и то је реализација, договора колико ће од којих произвођача бити купљено лекова. Цена је унапред договорена, све је унапред договорено, а тендер је само фарса и покриће за пљачку од десет милиона евра. Интересантно је још да тендер није расписан за око хиљаду приватних апотека које имају уговор са Републичким фондом здравственог осигурања. Њима је омогућено да несметано и без ограничења у количинама и ценама набављају лекове и продају их на рецепт.
По проценама стручњака, у овим апотекама од марта до августа продаће се лекова у вредности од око педесет милиона евра. На овај начин омогућено је диловање новца за интересну групу која је ово организовала и до краја године ће се испунити план продаје државних апотека будзашто, а око четири хиљаде фармацеута и фармацеутских техничара остаће без посла.
То је, даме и господо, оно што смо на основу извештаја наших експерата и наших истражитеља припремили за данашњу конференцију за штампу. Изволите, ако ви имате неко питање.
Новинар: Ан Мари Ћурчић,Телевизија Ал Џазира. Изјавили сте за „Сарајевске дане“ да ћете доћи у Хрватску на тенку и наоружани. Да ли и даље то треба да тумачимо као наставак провокација хрватске јавности, којој се, како сте навели, радујете и што вам је циљ?
Проф. др Војислав Шешељ: Можете да протумачите како год хоћете. Новинарка је питала да ли бих желео да дођем у Сарајево. Рекао сам чим добијем пасош, и доћи ћу. Питала ме је – Да ли бих ишао у Хрватску. Е, кажем, тамо бих ишао на тенку и наоружан до зуба. Ви тумачите како год хоћете.
Новинар: Како коментаришете утицај вашег последњег потеза на односе Београда и Загреба?
Проф. др Војислав Шешељ: Ти моји потези су само разоткрили праву суштину тих односа. Ти односи никада нису били добри, никад нису били поштени, пријатељски, никад нису били засновани на поверењу. Хрвати су се увек овако понашали у интерним контактима, а наши су, што би Срби рекли, непрекидно скидали гаће. Моја је заслуга што је сад то све изнесено у јавност. Иначе, да није тако, па која би озбиљна власт реаговала на једну, такорећи, ситну провокацију. Али, рекао сам вам већ и поводом начина реаговања Хрвата у новембру и децембру прошле године, да су они као сомови. Упецају се најлакше на дурдубак. Знате ли шта је дурдубак? То је једна врста црва која живи у земљи и најбољи је мамац за сомове. Они су се опет упецали. И шта ја ту могу? И опет ће се упецати неколико пута. Наравно, ја им увек припремим изненађење и они нису спремни на ту врсту реаговања. Имате ли још питања?
Новинар: Да се вратимо на Хаг.
Проф. др Војислав Шешељ: Молим? Да се вратимо?
Новинар: Рекли сте да нећете добровољно да се вратите. Чули смо премијера, каже, неће бити насилног хапшења. Како се, по вама, та ситуација може решити?
Проф. др Војислав Шешељ: Ја се сигурно добровољно нећу враћати. Пружићу пасивни отпор. А то што премијер каже да неће бити насилног хапшења, то питајте њега шта је мислио. Некада, док је Александар Вучић био члан Српске радикалне странке, био је много паметнији и образованији и знао је да је свако хапшење насилно. Држава има, заправо, монопол физичке силе и једино она има право да хапси. Хапшење је производ употребе физичке силе. Нема другог начина хапшења. Некада може хапшење може бити брутално, да вас претуку на лицу места, некад могу да буду финији, па да кажу – Пођите са нама. Али, све је то примена силе. Јер, ако ја кажем – Хвала, нећу да пођем са вама, тад следи по леђима. Имате ли још питања?
Новинар: Мислите ли да је ваше понашање поново нарушило однос између Србије и Хрватске, да ли штети држави и њеним грађанима?
Проф. др Војислав Шешељ: Никако моје понашање не може да штети Србији и грађанима Србије. Све што ја радим, радим у интересу грађана Србије и српског народа у целини. А највише прижељкујем да Европска унија прекине преговоре са Србијом због мог понашања. Мој је циљ да Србија никада не постане члан Европске уније. Ми тамо немамо шта да тражимо. Тамо су концентрисани сви српски непријатељи. То би нас дефинитивно упропастило. Имате ли још питања?
Новинар: Вук Станић, новинар „Таблоида“. Да ли је Александар Вучић покушао да вас контактира везано за то да се добровољно предате?
Проф. др Војислав Шешељ: Не, никаквог контакта нисам имао ни са Вучићем ни са било ким другим из режима, нити је било њихових покушаја у том правцу.
Новинар: Ја бих још једно питање.
Проф. др Војислав Шешељ: Изволите.
Новинар: Какав је став странке по питању обавезне вакцинације?
Проф. др Војислав Шешељ: Знате шта, нисмо о томе у врху странке још разговарали, нисмо заузимали страначки став, али ја ћу вам рећи своје мишљење. Већ пуних 25 година ја се редовно вакцинишем против грипа и већ пуних 25 година нисам имао грип нити неку сличну болест што се зове вироза, пошто траје нешто краће од грипа. У детињству сам вакцинисан од свих дечјих заразних болести. Вакцинисан сам и против великих богиња, и против туберкулозе и не знам шта је још било. Дакле, ја лично не могу бити против вакцинације. Ја саветујем свим члановима моје породице да се сваке године вакцинишу против грипа, али нико ме не слуша. Нико неће осим мене. И у Хагу док сам био, сваке године сам се вакцинисао. И ове године. И ово што мало промукло говорим, то је зато што много говорим сваког дана, не зато што ме је напао грип.
Новинар: Нисте сумњали у намере лекара у Хагу кад су вас вакцинисали?
Проф. др Војислав Шешељ: Па видите, то су запечаћене вакцине које дођу за све, а ја се не могу одбранити ако они покушају да ме на неки начин заразе и тако. И зато сам два пута захтевао у болници у Хагу да ми врше испитивање крви на хепатитис Б, хепатитис Ц, ХИВ вирус, односно вирус сиде и коксаки вирус и увек су налази били негативни. Дакле, нису ме заразили ничим што би било непоправљиво. А сад, увек то може, знате, кад год се поверите неком лекару, можете да размишљате – шта ће он да ми уради. Али ја мислим да се то касније може лако открити шта је ко урадио. Додуше, Слободану Милошевићу су у крви нашли тешке антибиотике, најтеже антибиотике којима се лечи лепра и туберкулоза и ти тешки антибиотици су познати по томе што потпуно неутралишу дејство лекова за срце. Иако је он добијао прописану терапију, иако је тај лекар Ван Дајк из холандске болнице Броново, веома стручан, он је био мој кардиолог све време тамо и ја немам ниједне примедбе на њега. Али ко је Слободану Милошевићу подметао те антибиотике, то је кључно питање. Мени су једном, ја сам их ухватио на делу, покушали да дају лек који ми није био прописан. Одмах сам аферу од тога направио. Па су давали разна небулозна објашњења – то је исти лек, само друго паковање, други облик и тако даље. Проблеми са лекаримау Хагу су проблеми у Притворској јединици, а не у холандским болницама. У холандским болницама у којима сам ја био, а то је Броново, Лајден и Гауда, сви су били веома савесни, озбиљни и добро обављали свој посао. Мислим у Лајдену да су ми спасили живот пре неколико година на жалост ондашњег досманлијског и садашњег напредњачког режима. Имате ли још питања? Још могу да вас обавестим да ћу са својим најближим сарадницима сутра у 11 часова доћи у Палату правде да присуствујемо наставку процеса по захтеву за рехабилитацију генерала Драже Михаиловића. Хвала вам што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР