Проф. др Војислав Шешељ: Даме и господо, Српска радикална странка даље ради на интензивном раскринкавању корупционашких афера данашњег режима, као што смо вам обећали почетком ове године и долазимо све више до нових, упечатљивијих информација и доказа шта се све ради у владајућој врхушки.
На једној од претходних конференција упознали смо вас са малверзацијама и криминалним радњама министра здравља Златибора Лончара. Упозорили смо на његов утицај на медије, што се показало као истинито, јер нико није пренео ни једне једине речи са те конференције за штампу. Подсећамо да је Златибор Лончар још 2012, крајем 2012. године изабран за клиничког асистента, између четири кандидата, од којих је једино он испуњавао услове за тај избор. У моменту избора за клиничког асистента није му била прихваћена докторска теза, односно тема докторске дисертације. О том нелегалном избору имамо оригинал записник који је заведен у секретаријату Медицинског факултета 16. новембра 2012. године под бројем 01-4017/2. Дакле, нема сумње да су сви подаци тачни и документовани.
Он је, иначе, објавио само један рад у неком трећеразредном часопису. Појављује се и као девети аутор, практично дописни аутор једног јединог научног рада. Лончар се самопромовише као експерт за трансплантацију јетре а његове колеге из Клиничког центра добро знају да он није извршио ниједну трансплантацију.
Уместо њега, трансплантације врше лекари из Хрватске, а он само даје изјаве за медије и лажно се представља као део тог тима за трансплантације. Хрватски лекари за сваку такву операцију добијају накнаду од више хиљада евра, и то све у кешу, без икаквог трага у благајни Клиничког центра Србије. Проверено је, исплата не иде ни из Републичког фонда здравственог осигурања.
Већ смо говорили о томе да на сајту Министарства здравља стоји да је завршио два курса за трансплантације органа у чувеној лондонској болници „Хамерсмит“ а да у тој болници нема документа о том Златиборовом курсу. А ни у Клиничком центру никада није приложио потврду о том наводном дипломирању.
Његове колеге знају и да Лончар не говори енглески језик, па се питају на којем је језику евентуално полагао тај курс у лондонској болници. Лончара у Ургентном центру памте као младог лекара који је дежурао поред рањених криминалаца и када није био у смени, или из чистог ентузијазма, или зато што је имао посебне намере и задатке. Од тих дежурстава је зарадио први ауди А6, а данас вози БМВ 6 џип. Мислимо да не би било згорега да се објасни откуд све то.
Информација још има доста. Ово вам је био резиме свега основног што смо раније износили, рекли смо још и да је Златибор Лончар преко Републичког фонда за здравствено осигурање само једним дописом оштетио државу за 24 милиона евра и да је то вероватно и био разлог подношења оставке др Момчила Бабића.
Лончар је ову штету начинио кроз ценовник лекова и његову примену, која је тада одложена за почетак ове године.
Нови ценовник лекова неће донети најављиване уштеде зато што је промењен обрачунски курс евра и тако цене повећане за око десет посто. То значи да ће уштеда бити онолика колико Лончар уговори с испоручиоцима лекова.
Ради се о набавци лекова за болнице и апотеке у вредности од 600 милиона евра, а очекивана пљачка Златибора Лончара и дружине планира се на око 50 милиона евра. Лончар је, како смо већ обавестили јавност, за набавку лекова формирао комисију од својих људи. У Републичком фонду здравственог осигурања, то воде извесни Маца и Ђоле, а нова в.д. директорка, зубарка, укинула је контролу јавних набавки и тако омогућила да се реализује Лончаров план пљачке од 50 милиона евра.
Користим се овим материјалом да би подаци били што прецизнији.
Златибор Лончар је, у кругу својих пријатеља из Земунског клана, имао надимак „Тиби“.
Већ смо вам говорили шта је о њему изјављивао Дејан Миленковић Багзи у својим изјавама.
Поред тога, Златибор Лончар је чест гост у престижним београдским кафићима попут „Митологије“ у Бирчаниновој улици. Најчешће је у друштву са Николом Петровићем (запамтите то име, то је један такође врхунски криминалац), директором „Електромреже“, и са Александром Ђорђевићем, шефом БИА-е.
Многи су се у јавности питали како је то Јелена Триван дошла на место директора „Службеног гласника“; уместо Радоша Љушића, који је по преком поступку разрешен дужности. Јелена Триван је дошла на директно инсистирање Александра Ђорђевића, директора БИА-е. Који су разлози, то би он требало да објасни јавности, јер те тајне полицијске службе традиционално у српском друштву имају много веће могућности за деловање, него што им то устав и закон дозвољавају. Њих тројица се састају са представницима фармацеутских компанија са којима уговарају стављање одређених лекова на листу. Наравно, уз провизију.
Многе компаније производе у основи исте лекове, само им дају различита имена. Који ће лек бити изабран у једној националној здравственој организацији, то зависи од кључних људи, који о томе одлучују. У овом случају, дају се огромне провизије да би се одабрали сасвим одређени лекови: лекови који ће се добијати у апотекама на рецепт и који ће бити субвенционисани од стране државе.
Није на одмет рећи да је министрова супруга Весна Лончар адвокат, али је члан Управног одбора Пошта Србије. По ком основу је као адвокат постала члан Управног одбора Пошта Србије, и то се мора размотрити, јер знате да у нашем систему адвокати представљају самосталну професију. Нису државни службеници. Нису ни државни функционери. Подсетили смо вас већ да је она била адвокат Јоце Амстердама и Томислава Николића.
А Лончарев шурак, Горан Андрић, је на такозваном јавном конкурсу изабран био за јавног бележника, а познато нам је свима да је за јавног бележника могао бити изабран само неко ко је веома близак са постојећом влашћу, пре свега ко је члан и активиста Српске напредне странке.
Где год су велике паре, испоставља се да је тамо и Златибор Лончар.
Што се тиче тих најновијих, најсвежијих информација којима располажемо, упечатљиво је да је Златибор Лончар купио стан у улици Славка Ћурувије од сувласника „Викторија групе“, Зорана Митровића – ово је, дакле, нови податак, по цени од 700.000 евра. Лончар је исплатио тај износ, али стан није укњижен на његово име. Уписана је хипотека на име наводне позајмице, коју је Лончар дао Митровићу. Није се усудио да укњижи својину на стану, јер би се неко запитао одакле му толики новац, ако ради за плату од стотинак хиљада динара. На овај начин Лончар је учинио кривично дело утаје пореза. А чиме се ово доказује? Изводом из земљишних књига. Тамо где је укњижио забрану на својину.
Вјерица Радета је стручњак за имовинско-правне односе и за земљишне књиге, катастарске и земљишне књиге и она вам може дати детаљније тумачење о чему се ради.
Дакле, он је дао као фиктивну позајмицу 700.000 евра овом Зорану Митровићу, који је фиктивно купио стан, али је, на основу признанице на 700.000 евра позајмице уписана забрана располагања у земљишним књигама, тако да Митровић не може у међувремену да прода стан док не да Златибору Лончару 700.000 евра, а, наравно, нема од чега да му да.
Учему је суштина? Златибор Лончар се у јавности не експонира да има толико новца и није ни купио стан, али се обезбедио да је стан његов, у противном овај мора дати 700.000 евра. Дакле, узео је заложно право на стан, као хипотеку да је издао. То је један од нових видова преваре којима се користе државни функционери у Србији, како би прикрили своју нелегално стечену имовину, на народној грбачи стечену.
Тај је Зоран Митровић иначе био некада један од највећих финансијера Демократске странке. Горан Кнежевић је својевремено сведочио да 180.000 евра, који су пронађени код њега у сефу, кад је хапшен Горан Кнежевић, и кад му је претресан стан, да је то, заправо, донација Митровића Демократској странци. Због тога је, додуше, и Горан Кнежевић требало да заврши на робији, али спасао се преласком у Српску напредну странку.
Зоран Митровић, који има комбинације са Кнежевићем и Лончарем, познат је по томе што се са незадовољним радницима „Соја протеина“ обрачунавао уз помоћ чланова Земунског клана.
Лончарев пријатељ Митровић је познат и из афере преношења новца за тада експертску групу Г17 плус. Он је преко своје фирме „Хејвард компани“ у Сегедину у ХВБ банци примао уплате од иностраних донатора за Г17 плус. Митровић је новац подизао у банци, у кешу га преносио у Београд и предавао Динкићу или Бојану Зечевићу, тадашњем извршном директору Г17 плус.
Овим демонстрирамо колико је мафија увезана, колико је чврста и компактна, без обзира да ли су њени кључни људи тренутно припадници режима или наводне опозиције.
Златибор Лончар вешто крије своје пријатеље из криминалних кругова, зато што има велики утицај на медије. Неформални медијски саветник му је Веран Матић, а ту су и агенције које су посебно плаћене да зауставе сваки негативни текст о њему.
Својим медијским наступима Златибор Лончар показује необразовање и недостатак стручности. Шта ће му и образовање и стручност кад држи полуге мафијашког надзора над основним буџетским средствима из сфере здравства. На питање из струке прича о некаквим процедурама и, као, мудро закључује да се зна шта, ко и како ради, дакле, не зна да пружи директан одговор. Видели сте из његових наступа, даје само неодређене одговоре – зна се шта, зна се ко, зна се где треба да ради.
Министар Лончар медије контролише застрашивањем и поткупљивањем. У новинарским круговима знају да је имао утицаја и у БИА. Видели смо, већ, један од начина његовог утицаја преко директора БИА-е.
Пошто смо на прошлој конференцији за штампу напали ту Војнобезбедносну агенцију, овог пута смо осетили потребу да направимо равнотежу па да распалимо и по БИА, јер се не зна која је гора у свим овим марифетлуцима, мафијашким пословима и незаконитим работама.
Министар Лончар, дакле, учествује и у незаконитим прислушкивањима уз помоћ својих сарадника из БИА-е, праћењима и снимањима људи који би му могли стати на пут. А чак неки говоре да је он преузео, да је неформално преузео и вођство над Земунским кланом, па ћемо и то још да испитамо.
Лончар бира и смењује чак и редовне професоре на Медицинском факултету и за то користи функције члана Савета Медицинског факултета и универзитета у Београду.
Лончар покушава да свој, веома лош имиџ, пре свега међу колегама лекарима, поправи преко Фонда за лечење деце у иностранству. А у рад тог фонда већ су укључени и мешетари, који уговарају цене лечења у иностранству. Лончару ће очигледно и тај фонд, који би требало да има хуману улогу, служити као још један извор пљачке. Тај фонд и његова средства морају се што пре изузети испод контроле Златибора Лончара.
У Фонд за лечење деце сливају се огромна средства. Подсећамо да је само министар Вулин противзаконито у тај фонд пребацио два милиона евра, кад је хтео да их подели такозваним невладиним организацијама, па је избила брука у јавности, отворила се афера, он је обуставио реализацију тог конкурса и новац као преусмерио противзаконито јер он то није смео да ради. Не може он на противзаконит начин да управља средствима из свог министарства. У фонд могу да уплаћују они који располажу својом имовином, а не државном.
Немамо намеру да вас доводимо у неку забуну и морамо да истакнемо да Српска радикална странка сматра да је обавеза државе да се обезбеди адекватно лечење угроженој деци, болесној деци, поготово кад су у питању деца оболела од ретких болести, којима је тешко наћи лека и којима је тешко пружити стручну лекарску заштиту. Међутим, лекари из Клиничког центра тврде да се са десет милиона евра годишње може обезбедити опрема, и да би у том случају генетске аномалије и ретке болести код деце било могуће лечити и у Србији. И зашто се онда то не уради? Је ли боље оспособити наше лекаре и наше болнице, и једну од болница специјализовати за те ретке болести, па да се сви лече у Србији, да им се пружи адекватна заштита, или да се овако, преко мафијаша, расипа новац у иностранство и да они узму своју провизију у свему томе.
Најновији марифетлук Златибора Лончара има међународне размере. Он је успоставио корупционашку везу са извесним Арноом Бомбергом, Швеђанином који је аутор извештаја који рангира европске земље у здравственом систему. Србија је у његовом извештају већ два пута била на последњем месту. Бомберг је на позив Лончара дошао у Србију, да за позамашну суму новца прави нови извештај. Наш извор каже да је у питању сума од сто хиљада евра и да ће за ту суму наша земља бити више рангирана у следећем извештају.
У овом корупционаршком послу Лончару помаже доктор Драгана Јовановић, која је иначе председник удружења Доктори против корупције. То је наша допунска експертиза о криминалним аферама Златибора Лончара.
Нисмо запоставили ни питање приватизације Железаре Смедерево, које је једно од основних питања којим се бавимо у последње време. Морам да вас подсетим шта смо вам до сада саопштили на претходне две конференције, и да вас онда обавестим шта се даље дешавало. Ми већ два месеца пратимо сва та збивања, и први пут смо вам 4. децембра указали на намеру Владе Републике Србије да, фаворизујући амерички Есмарк кроз медијску кампању од фебруара прошле године, спроведе поступак приватизације у досад невиђеној пракси и процедури. Ви се сећате како је била та кампања вођена. Није требало онда ни да се расписује јавна лицитација. Унапред се све знало. И премијер Вучић је говорио о томе, и у више наврата наступао је амерички амбасадор Кирби. Дакле, све је било унапред припремљено. Намера је била, и у томе су они успели, да се Есмарк медијски промовише, да се представи као спасилац српске челичне индустрије, и тиме да се стави до знања свим потенцијалним конкурентима да не учествују и не показују никакав интерес за учешће на јавном конкурсу. На штету пре свега грађана Србије то је изведено, и свих запослених у Железари. Ту мислим и на даље финалне прерађиваче и произвођаче који користе финалну производњу Железаре као свој основни репроматеријал. Влада је својим, наизглед неразумљивим, и са аспекта економске теорије и праксе потпуно непознатим методама успела да одврати конкуренцију и припреми терен за можда највећу пљачку и највећи криминал у свим досадашњим приватизацијама од 2000. године до данас.
Ми смо их, раскринкавањем на конференцији за штампу од 4. децембра, натерали да одустану од првобитног тендера и да промене његов текст. Како су најавили већ расписивање тендера за 5. децембар, нису имали довољно времена. Имали су на располагању само један дан да ураде измену текста, што наравно, технички није било изводљиво, па су 5. децембра пустили само јавни позив, а издали су саопштење да се тендерска документација може откупити тек 9. децембра. Па ни та четири дана нису им била довољна да ускладе текст тендера и тендерске процедуре са оним што су месецима припремали и са Есмарком договорили, у односу на оно што смо ми изнели и нашта смо упозорили. Ту су направили једну дилетанску грешку, тако што су написали да иду у приватизацију методом докапитализације. Да ли је то била грешка из незнања, о томе смо већ говорили, или је то неко урадио под професионалним и моралним притиском, да би заштитио себе и државу, то ће показати след догађаја који је пред нама.
Десило се оно што нам је управо био циљ, а то је да их спречимо да не направе енормну штету држави тиме што су обећали да имовину дају ни за шта. Да дају двогодишњу субвенцију будућем партнеру а да за покриће имају само усмено обећање да ће у наредних пет година тај партнер, Есмарк, уложити у Железару 400 милиона евра. Влада даје учешћа разним сатрапима криминалцима, белосветским протувама који се појављују у сличним ситуацијама као лешинари, и чине све да искористе прилику за милионску пљачку. Тако је новчани капитал Железаре процењен, потврђен и уписан у вредности од 16,7 милијарди динара, што је назначено у јавном позиву и потврђен је модел приватизације, докапитализација. Есмарк би морао да уплати, да ли на рачун Железаре или на рачун буџета Републике Србије, износ од 13,3 милијарде динара. У супротном, тендер се мора прогласити ништавним, неуспелим, пропалим. У свим тим намерама Влада и премијер са својом камарилом не посустају, а време пролази.
Преузета обавеза према Бриселу и Европској унији, да после 31. јануара нема више дотирања привредних субјеката из буџета Републике Србије, приморава их да се обрате писаним захтевом Бриселу за сагласност продужења рока и могућност дотирања Железари, односно помоћи Есмарку.
Брисел, наравно, зна шта је позадина и чека да прође рок 31. јануар, али влада не одустаје. Иде се до краја, састанци трају и по 10. сати непрекидно. Есмарк нема и неће да плати, јер се Есмарк из Америке није ни јавио као понуђач. Јавио се Есмарк из Амстердама, фирма без бонитета и финансијског потенцијала. Не може да обезбеди ни плаћање, ни банкарске гаранције. У то се уплео до гуше амерички амбасадор, који непрекидно форсира Владу Србије и Вучића да то прихвате, али правог решења ту не може бити, ако Есмарк не уплати износ од 80 процената уписане новчане вредности Железаре. И без тих 80 процената, дакле 13,3 милијарде динара, у питању је чиста пљачка. Ако те паре не легну на државни рачун, чиста пљачка и више ту нема никакве сумње пред сваким судом. То је пљачка која не сме проћи некажњено и око које морају да се позабаве сви надлежни државни органи.
У јавности се кроз медије провлачи информација и како су ти преговори тешки. Па наравно да су тешки. Прво су том Есмарку из Амстердама, из Холандије, понудили Железару бесплатно, још понудили државне дотације, да им држава плаћа зато што ће они нешто ново производити и остварити профит. А сад смо их довели у ситуацију да не могу да добију бесплатно, јер смо раскринкали прву варијанту, а Есмарк неће да да паре. А Влада се сад не усуђује да то без пара да, како су раније обећали, и на чему је инсистирао амерички амбасадор.
И говори се, износе се дезинформације, говори се да су преговори тешки, да се траже неке гаранције од 15 милиона евра. То је бесмислено. Овде су износи неупоредиво већи. Ти преговори се заправо држе у тајности. Наши медији не знају о чему се заиста тамо преговара. Добијамо немушта саопштења и добијамо нестручне коментаре. Нико не зна заправо шта се дешава на тим дуготрајним састанцима. Обавештени смо само да је неколико пута Александру Вучићу позлило. И то је све што смо сазнали. Тако мала гаранција од 15 милиона евра заправо не може ништа да покрије, а Железара у сировинама и готовим производима на својим лагерима има вредности од 90 милиона евра. Дакле, тражи се од Есмарка да негде нађе гаранцију за 15 милиона евра, а овамо већ постоји 90 милиона евра у роби и сировинама. Невероватна ствар. И даје се Есмарку већински пакет од 80 процената. Шта се добије за узврат? То још нико у јавности није рекао, ни премијер, ни министри, ни нико други. Шта се добије за узврат што је Есмарку дато 80 процената власништва? Ништа. Чак се не плаћа ни ова затечена роба, ни сировине, а дуг који је Железара имала преузима држава.
Американци су про форме продали Влади Србије Ју Ес Стил, Железару за један долар, али је Влада преузела, уз тај један долар којим је платила Железару, још 300 милиона долара дугова. Железару је ранија Влада Србије, досманлијска, Американцима продала за 35 милиона, и ослободила је свих дугова. Сви ранији дугови, то је била милијарда и више, све је припало држави да враћа. Дакле, Американци су добили чисту Железару. И после неколико година – добили је за 35 милиона, а после неколико година је Влади Србије заправо продали за 300 милиона. Продали је за онај дуг.
Поводом тога, морамо вам рећи да још постоји 120 милиона евра дуга према добављачима. То се не исказује у оним обавезама које је држава прихватила својим гаранцијама. И потпуно је непознато ко би то сада требало да плати. Наравно држава, јер Американци не дају ништа. Дакле, та прича која се шири у јавности, да је застој само због обезбеђења гаранција, је сасвим депласирана. Суштина проблема је у нечему другом. Јер, дати некоме 30 пута већи капитал, а тражити му гаранције за само 15 милиона, је бесмислено. Дакле, што се тиче те најављене журке поводом успешног окончања приватизације Железаре Смедерево, највероватније ће то бити журка у реализацији Српске радикалне странке на Тргу Републике у Београду. Пошто је сама влада прогласила Железару као највећи економски проблем у српској економији, очигледно је да она тај проблем није у стању да реши. Тај проблем, уместо да се решава, постаје повод нове велике пљачке државе и српског народа. То треба да се заустави. Српска радикална странка, чим дође на власт, знаће да регулише и статус Железаре, и да нађе добре партнере, и да спроведе приватизацију. Наравно, то неће бити пљачкашке корпорације, попут Есмарка и његове филијале у Амстердаму, која се ничим другим и не бави, него отимачином где год успева да прође са својим понудама и захтевима.
То је, дакле, оно што смо вам за данас припремили, о две највеће афере које терамо од почетка године. Наравно, нећемо оставити мирним ни остале министре. Ми им обећавамо несаницу све до следећих избора. До следећих избора несаницу, после следећих избора затвор. У затвору се врло лако лечи несаница. Има човек времена да спава на претек. Изволите, ако имате неко питање.
Новинар: Теша Тешановић, Србин-инфо. Како коментаришете пресуду Међународног суда правде у међусобним тужбама Хрватске и Србије?
Проф. др Војислав Шешељ: Да вам искрено кажем, ми српски радикали смо се прибојавали да би тај суд могао пресудити на штету Србије, јер и тај Међународни суд правде је потпуно под утицајем Американаца, Енглеза и осталих западних сила. Ово решење до кога је суд дошао представља један компромис. Најважније за Србе је да је одбачена тужба за геноцид приписан српској страни и то што је суд потврдио да је „Олуја“ представљала злочин. Наравно, тај злочин се не може назвати геноцидом, јер се не може подвести под дефиницију геноцида из Конвенције о геноциду.
Видимо у нашим медијима да разни политичари и други људи дају изјаве а не разумеју шта је геноцид. Требало би да прочитају ту конвенцију. Међутим, реч је о злочину против човечности који није толико тежак као геноцид, али јесте нешто мало мање тежак. Дакле, није злочин над злочинима, али јесте злочин који је близу злочина над злочинима. Уместо да се кука што није потврђено да је извршен геноцид у „Олуји“, треба да се форсира да је „Олуја“ злочин против човечности у који је био умешан цели хрватски државни врх и да постоје докази за тај злочин. Чак и ослобађајућа пресуда Готовини и Маркачу потврђује да је на челу тог злочина био Туђман. Дакле, то је оно што би наша јавност у први план требало да ставља.
Јесте било нешто злочина и са српске стране. Они су малобројни у односу на хрватске у свим западним деловима Српске Крајине, у Српској Далмацији, Лици, Банији, Кордуну, Западној Славонији. Десио се један већи злочин у Вуковару, у Овчари, али не могу ни српски народ Републике Српске Крајине ни Србија да буду одговорни за тај злочин. Тај злочин је извршио генерал Александар Васиљевић у спрези са хрватским властима, по хрватској наруџби. За узврат, чим је злочин обављен, ишао је лично Васиљевић у Загреб да одведе преостале хрватске заробљенике, авионом и на аеродрому „Плесо“ њему су предати ухапшени чланови његове контраобавештајне мреже „Опера“ и „Лабрадор“. О томе смо безброј пута до сада говорили.
Дакле, оно што би требало наша власт да чини, да је патриотска, а није патриотска, сада би требало да форсира, утврђен је злочин против човечности и да притиска пред свим међународним институцијама хрватску владу, бар оно што се може истерати, материјално обезбеђење, док се не створе услови за ослобађање Републике Српске Крајине. Ми као Срби никада од тога не смемо дефинитивно да одустанемо. Кад-тад доћи ће време и за то. Али, сад уместо да Хрватска условљава Србију на разноразне начине по питању учлањења у Европску унију, па нам тражи плаћање ратне одштете, па нам тражи 10.000 хектара земље на левој обали Дунава и многе друге ствари, Србија би требало да крене у контраофанзиву и да жигоше свуда по међународним институцијама тај велики злочин против човечности који је извршен над српским народом Републике Српске Крајине. Не треба се обазирати што то није прихваћено као геноцид. Иначе нам је преко главе тих политичких и политикантских дефиниција геноцида.
Нас Србе терете да смо извршили геноцид у Сребреници. По Конвенцији о геноциду то не може да се назове геноцидом. На жалост, ми смо имали такву екипу, такав правни тим који нас је заступао поводом тужбе Босне и Херцеговине, па су они све радили против српских интереса. На челу тима је био Радослав Стојановић, бивши професор Правног факултета и бивши амбасадор у Холандији. Он ниједног тренутка није оспоравао да се десио геноцид у Сребреници. Тужена је Република Србија. Њих баш брига за Републику Српску. Они прећутно прихватају да је извршен геноцид у Сребреници. Суд се позива на пресуде Хашког трибунала о геноциду и установљава да је био геноцид, али да Србија није одговорна. Уместо да се упињемо из петних жила да доказујемо свуда на свету да у Сребреници није било геноцида. Имамо јаке правне аргументе. Не треба злочин заташкавати, само треба доказивати да то није геноцид, да су стрељани искључиво ратни заробљеници и стрељано их је много мање него што се износи у јавности и него што ове лажне судије у Хагу пишу у својим пресудама. Дакле, покушавамо да изведемо неку паралелу између ове пресуде која се односи на Републику Српску Крајину, односно на српско-хрватски спор, и пресуде која се односи на Републику Српску, односно српско-муслимански спор. Овај правни тим који је заступао Србију у спору са Хрватском, паметније је поступао него онај претходни, морамо то да признамо. Боље је експерте ангажовао. Доказивао је да са српске стране никав геноцид није извршен, а сад ламентирање зашто није доказано да је и са хрватске стране не води нас никуда. Морамо се ухватити чињенице да је утврђено да је Хрватска извршила колективни злочин против човечности над српским народом. Имате ли још питања? Изволите. Немате. Мало сам и ја одужио. Хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР