Проф. дрВојиславШешељ: Даме и господо, актуелни напредњачки режим још једном је показао своју неспособност да на исправан начин обавља основне државне послове. Ви сте видели, Српска радикална странка је заказала протестни митинг за 24. март испред срушене зграде Генералштаба. Претходног дана око 17 часова добили смо решење о забрани одржавања тог скупа, које је издала полицијска управа града Београда, полицијска станица Савски венац. Добили сте и копију тог решења.
Добили смо решење, службено уручено од стране припадника МУП-а, а на решењу нигде не пише да је решење. Затим, кажу да је немогуће реализовати тај митинг, па да ће истог дана на том простору бити одржана државна церемонија поводом обележавања годишњице НАТО агресије. Шта нас брига за државну церемонију, ако је Српска радикална странка пре Владе пријавила тај скуп. Питање да ли је Влада и пријавила. Ми смо правно лице равноправно са Владом и са свим другим државним институцијама и онај ко први поднесе пријаву, тај има предност. Не може се некоме ко је уредно и благовремено поднео пријаву ускратити право да држи тај скуп. Али можете замислити још каква је следећа аргументација. Они кажу, да ће њиховом скупу присуствовати високи државни званичници и представници Међународне заједнице. Па ми уопште не сматрамо да постоје високи државни званичници који су виши у рангу од нас. Како могу такву бесмислицу да напишу на једном службеном документу. Е, ово је компетентност напредњачке власти. Оволико су они компетентни да обављају своје државничке функције.
Ми смо на тај митинг изашли, наравно, нису нас могли поколебати, нисмо се уплашили, и били смо спремни да уђемо и у правни окршај са режимом ако покушају да нас на силу растерају. Шта се десило тог дана, 24. марта. Десило се нешто много невероватније. Министар полиције Небојша Стефановић држи конференцију за штампу и каже да они нису хтели да забрањују митинг. Ако сте издали решење, морате спровести решење. Ко си ти да усмено обуставиш решење управног органа. Не може. Један управни акт може се опозвати само другим управним актом, као што се један закон може опозвати другим, новим законом, а не изаћи на конференцију за штампу и новинарима рећи – ето, ми смо одустали од забране. И на ту конференцију за штампу он доводи оног идиота Александра Вулина, који јадикује због зле судбине своје странке. Не воли га народ. То је његов аргумент. Наишли неки и отели му заставу и спалили. Па зашто је, идиот, уопште ту заставу износио? Зна ваљда шта народ о њему мисли. Како нико нигде није отео радикалску заставу и спалио? Дакле, он мора да буде одговоран према твој својој комби-странци, и да њене активисте не експонира, кад зна добро шта народ о њима свима мисли.
Небојша Стефановић на конференцији каже да он и као страначки представник нешто говори. Онда је требао да оде у седиште своје странке, па да говори као страначки представник, а не у седишту Министарства унутрашњих послова. И шта ће му Вулин у Министарству унутрашњих послова? И не може он као министар да издаје придике, него има да шаље полицију ако се крши закон. Ако се не крши закон, треба да ћути, а не да даје политичке изјаве. То је што смо имали поводом овога.
Друго нешто, што је такође веома важно, ми смо вам се обавезали већ крајем прошле године, да ћемо на свакој или скоро свакој конференцији за штампу отварати аферу у којој ће централну улогу имати по један од министара напредњачке владе. Данас је на реду Срђан Вербић. Ми смо темељито до сада обрађивали друге министре, а данас смо обрадили Срђана Вербића, и ту нам је значајну помоћ пружио наш дугогодишњи члан, научни саветник доктор Филип Вукајловић, пензионисани научни саветник Нуклеарног института у Винчи. Он ће вам детаљније изложити наше гледиште на одређену проблематику која се тиче Министарства просвете и његових уставних надлежности, а ја бих вам само неколико речи изрекао, којима допуњавам све изнете захтеве у јавности за смену министра Срђана Вербића.
Ви знате већ за овај дуготрајни штрајк просветних радника. Ми српски радикали смо у неколико наврата изражавали солидарност са нашим професорима, подржавали смо њихов штрајк. Нисмо се мешали у њихове уличне активности, јер сматрамо да синдикални покрет има шансу за потпуни успех само уколико је јединствен и уколико се политичке странке не мешају у његове активности. Синдикати треба да остану заштићени од мешетарења политичких странака. Не бисмо ми српски радикали свакако мешетарили, али ви знате добро да већина странака би.
Шта је то што ми додатно сада износимо за Срђана Вербића? Прво, Срђан Вербић је у Министарству задржао, или вратио скоро све кадрове некадашњег министра просвете Гаше Кнежевића. То су крајње компромитовани људи, крајње неспособни, људи спремни на све да опљачкају сопствену државу и народ. Сада су Вербић као министар и његови помоћници, његови сарадници, преузели своје дужности а да немају ниједног радног дана у нормалним просветним установама у Србији. Никад се нису бавили просветном делатношћу, а преузели су Министарство. Тако, према овим подацима којима располажемо, помоћник министра за високо образовање Милован Шуваков, и шеф кабинета, наводни уметник Немања Ђорђевић,ово им је у Министарству први нехонорарни посао. Нема везе са просветом.
Дакле, никада нигде није био запослен и дошао у Министарство и постао шеф кабинета министра. Како је то могуће, без икаквог радног искуства? То је радно место где се тражи велико радно искуство. Није то политичка функција, па да се каже – може неко и без факултета, може и без икакве школе, може неко кога је народ изабрао. Ово је стручна, професионална функција која захтева компетентност.
Шта је главни задатак Вербића и ових његових пајтоса у Министарству, које је сам изабрао, а неке од њих је наследио од Гаше Кнежевића? Они се не баве проблемом просвете. Они се не баве проблемом научног развоја у Србији. Они само трагају за начинима да што лакше и безболније отму огромне количине новца из буџета. То су, осим буџетских, и средства која су затечена у преосталим кредитним аранжманима, за које се задужила држава, а који се односе на област просвете и науке. И те паре они траће преко неких агенција, које заправо нико не може дефинисати у правном смислу речи, и које немају никакву стварну улогу у нашем научном и просветном животу, а то су: Нуклеарни објекти Србије, то је фатомска агенција којој је намењено 150 милиона динара. Јединица за управљање пројектима, истраживање и развој, можете мислити, сам назив говори – Јединица за управљање пројектима, истраживање и развој – 110 милиона динара, Центар за промоцију науке – 90 милиона динара. Па ко то промовише науку? Како се то наука промовише? Наука може само сама себе да промовише. Не може у прилог науци да се изнајми неко ко ће је промовисати. Није наука естрада. Није наука вокално-инструментални састав, па га треба промовисати.
Затим, поред Центра за промоцију науке, то је Фонд за иновациону делатност, 65 милиона динара. Ту постоји сада и 50 милиона динара за специјализоване услуге. Које су то специјализоване услуге, то зна сам министар. Али поуздано сам обавештен да и у другим министарствима постоје ставке које се односе на специјализоване услуге и те специјализоване услуге заправо представљају неконтролисано трошење новца из буџета, и ко зна чије све богаћење. Затим, ми смо отворили и то питање, извесне невладине организације, која се зове Истраживачка станица Петница. Њој је намењен износ од 30 милиона динара. Дакле, српски буџет финансира нешто што раде приватници. Још су добили из неког кредита, који је преузео још бивши министар Ђелић, преко 10 милиона евра за изградњу многих објеката и њихово сређивање и опрему. Ту опрему, која је заиста набављена, која би требало да буде опрема наше државе, нашег друштва, и капацитете који су отворени, не може да користи нико, ни стручна друштва ни факултети, него само одабрани појединци и групе. Даље, замислите још у Савету Истраживачке станице Петница, као члан је и магистар Срђан Вербић. А, већ је докторирао, а изабран је као магистар. У међувремену је докторирао, а то ћемо после истраживати како је докторирао, на који начин. Докторе, то ћете онда ви после да кажете, ја нисам стигао да истражујем.
Дакле, он је као министар просвете члан Управног одбора Петнице. Замислите, један министар члан управног одбора у некој приватној организацији која се делимично финансира из буџета. То вам је класични сукоб интереса. То је неодрживо. Што се тиче тог Ђелићевог кредита, он је наводно узет за науку, а остало је још да се из њега потроши 250 милиона евра. Они то почињу убрзано да раде. Формирано је неко друштво са ограниченом одговорношћу, ЈУП истраживање и развој, о коме је већ било речи. Ту је држава као свога представника одредила и Вербићевог државног секретара Александра Белића. А за тог Александра Белића се од раније зна да има склоности за мешетарење државним новцем. То су све ствари које би морале да се истраже.
То су све ствари које би морале да се истраже. У склопу тог великог расипања новца налазе се и такозвани Фестивал науке и такозвана Ноћ истраживача, па се јавља и као невладина организација Ноћ музеја и тако даље. Тај Фестивал науке, као једина манифестација тог типа у Србији, иначе и деци наплаћује улаз. Врло интересантно. И наравно, служи за прање пара ових наводних популаризатора науке. Изражавам своје противљење даљем останку министра Вербића на тој функцији и у име Српске радикалне странке солидарност са просветним радницима. Ми захтевамо и да се обустави издвајање пара предвиђених за наводно усавршавање наставника и учитеља и да се све то пребаци у фонд за плате. Ако професори не могу да живе од својих плата, онда је бесмислено да се део буџетског новца убацује у наводно њихово усавршавање, јер нико не може ни да контролише начин тог усавршавања, ни како се паре троше.
То је што сам ја имао да вам кажем, а сад ћемо чути др Филипа Вукајловића, пошто је он, као руководилац нашег Савета за просвету и науку, имао задатак да прикупи детаљне информације о основној проблематици коју ми данас потежемо пред јавношћу. Изволите.
Др Филип Вукајловић: Ја ћу само да прецизирам речи председника пре него што почнем. На сајту Истраживачке станице Петница и даље стоји да је, истина магистар Срђан Вербић у управном одбору испред запослених. Иначе, Истраживачка станица Петница је приватна организација у коју је држава недавно уложила десет милиона евра. По пројектном задатку из 2010. године и стратегији развоја требало је да се уложи 7,3 али је Ђелић својим бандитским поступањем (слободно можете то писати, ја имам овде уговоре, свим новинарима могу, ако оставе свој мејл, да доставим уговоре у електронској форми) пред свој одлазак из министарства потписао 14. марта 2011. године и 27. децембра 2010. године увећање средстава која су се издвајала за Петницу са седам на десет милиона и, што је још трагичније, за Центар за промоцију науке, који је требало да кошта и по пројектном задатку је било предвиђено 15 милиона евра, повећао је цену на 65 милиона евра. То је директни лоповлук – 50 милиона. О томе сам писао, постоје чланци у „Печату“, изашли пре две године и тако даље. Углавном, нико не одговара, сви ћуте. За ово Ђелић мора да одговара, за њим мора да буде издата потерница, јер је ово урадио без икаквог консултовања са било ким одговорним, без икаквих законских и других основа. То је урадио да би својој некадашњој шефици кабинета Александри Дрецун, која је позната по томе што му је, изгледа, слаба тачка била, што је први министарски рођендан прославио уз торту Александре Дрецун, она му је спремила, ово је поуздан податак, инсајдерски, из Министарства тадашњег финансија, да знате. Значи, постоји докуменат где је рађено, како се зове, колико, Центар за промоцију науке.
У овом тренутку, кад бих све вас питао колико се ове године новаца отима пензионерима и људима у јавним службама, ја мислим да нико не би знао из фонда за то. Отима се у овом тренутку. Ове године ће се отети милијарду и сто седамдесет пет милиона евра да би се уштедело ефективно осамсто милиона евра, колико је предвидела држава да уштеди на рачун пензионера, при чему та иста власт која отима то пензионерима и јавним радницима, за паре које ће им отети следеће године и следеће још године, не рачуна да уопште ништа отима. Они мисле, кад су једном отели, да се то не рачуна. Ништа за то људи не добијају. Да су ових педесет милиона које су отели за Центар за промоцију науке само одвојили за плате научника и људи који раде у високом образовању, не би морали да им смањују плате следећих пет година сигурно. У овом тренутку срећа у несрећи је, господо, то хоћу да вам кажем, што су паре од кредита које је Ђелић – Ђелић је дошао 2010. године и почео да говори људима да треба да дигну кредит за науку од 400 милиона евра. То је као кад би мени неко рекао да ја треба сутра да постанем космонаут и да ме у 68. години избаце на месец. То је за људе који су радили у науци, поготову после утрошених 24 милиона евра од оног националног инвестиционог плана. Наука није добијала више за опрему од два, три милиона евра годишње. Било је ту много промашених инвестиција, као што је циклотрон у Винчи који је грађен 40 година, никад није изграђен, а потрошено је 40 милиона евра. За то нико није одговарао. У време министра Домазета је извучена документација о том пројекту из министарства и уклоњена и уништена. Значи, апсолутни хаос. Срећа у несрећи је да су се они свађали око новца и остало је још 250 милиона евра од кредита. Треба одустати од тог кредита.
Центар за промоцију науке, уместо да укупно кошта 15 милиона евра, колико је предвиђено, а наравно да није требало дати ни два милиона евра за то. То српској науци уопште не треба. Центар за промоцију науке треба да има још 80 запослених, 80 запослених предвиђено је овим пројектним задатком да тај центар има. То је бацање невероватних количина људи на буџет. У последње три године је примљено на пројекте из науке око четири хиљаде нових људи. То не може да поднесе Русија, толико нових људи или држава пет пута већа од Србије, при чему је то апсолутно неселективно. Ја сам вршио истраживање, примљено је у фебруару 2011. године 14 људи код којих је просек студирања био до 26,3 године, а ја сам докторирао у 27. години и то није било нешто изузетно у то време. Значи, то су људи који су апсолутно за расход, а не за науку и не могу да буду у науци.
Министарство просвете и науке уопште не оцењује шта су српски научници произвели у последње четири године, касни са новим пројектним периодом. Пројектни период је требало да буде завршен 2014. године. Још увек се не зна каква су правила и какви ће бити услови конкурисања у следећем пројектном периоду. Значи, просто ништа се у овом случају не зна. Очигледно иде рат међу њима око ресурса, боре се. Најважније место у овом тренутку је Јединица за управљање пројектима, која располаже кредитом или са ових 250 милиона евра.
Опрема која се купује, узмите један пример, у Институту за физику купили су два кластера од по деведесетак хиљада евра. То су рачунари кластери, јако добри рачунари, ја сам читавог живота маштао да добијем прилику да радим на таквим рачунарима. Та два рачунара сада стоје. Купљен је још један супер-рачунар, код овог Александра Белића, који је државни секретар и који је у управном одбору Јединице за управљање пројектима. То је човек за кога је постојало писмо из Института за физику да има лепљиве прсте, да тако лепо кажем, да је другим људима узимао новце, који нису његови, од европских пројеката, наводних, да у ствари треба њему дати да буде тамо где се деле паре. То је као козу да пустите да чува купус, то сам рекао и 3. новембра прошле године у Академији наука. Значи, тај човек у овом случају кадрира, поставља директоре института. На пример, интересантан податак за новинаре, жену помоћника министра Бугарског, Дијану Бугарски је поставио за директора Медицинског института упркос противљењу научног већа тог института. Слична ситуација се десила мало раније, кад је владао „машински клан“, како га ја зовем, машинска мафија у Министарству просвете, у доба Радивоја Митровића, кад су у Винчи поставили машинца за директора института, апсолутно човека исподпросечних способности, који сада управља, директор Института и Институт све више и више тоне. Отприлике, нити се шта ради, нити се има идеја. Најтрагичнија ствар је што кадрови покојног Гаше Кнежевића поново јашу у Министарству просвете, тотално су се повампирили. Овај Вербић је чауш, обичан чауш петничарског дона за српско научно образовање, како се он популарно зове дон Вигор Мајић од Хрватске, некадашњи заменик министра просвете, човек који је био заменик министра просвете у Србији а да није завршио ниједан факултет. То се чува као највећа тајна. Можда је прибавио неку диплому у међувремену. Видели, смо, и потпредседник је прибавио многе дипломе.
Проф. др Војислав Шешељ: Је ли мислите на Томислава Николића?
Др Филип Вукајловић: Да, да. Потпредседник, он је за нас потпредседник увек остао.
Овде је у просвети у последње време популарна инклузија, укључивање ометених у развоју у наставу. Воде се дискусије колико је то добро за ту децу, колико је добро за другу децу и тако даље. Ја имам осећај, то је моје лично размишљање, али ви ћете просудити колико је оно логично, да ови из Европе, када комуницирају са нашим политичарима, они ту раде одређени тип инклузије. Очигледно они осећају да су сви ретардирани последњих десет година и неку инклузију, нешто би им дали, неки део, али још виде да не могу ништа да им дају, никако не могу да им дају. Главни наш проблем је, крајње је време да се сви уозбиљимо, а поготово српска интелигенција на челу са Академијом наука, која се не меша ни у какве послове, која само води рачуна да ли је тамо онај додатак који треба да добију, на месту. Уколико им то исплаћујете, нико од њих се неће бунити. И још један можда предлог, о томе се нисам консултовао са председником – просветарима, који сада штрајкују тако што држе часове по 30 минута, можда би било добро да они који штрајкују продуже ове часове још 15 минута и да у том делу часа држе нека патриотска, родољубива предавања, да прочитају неку народну песму деци. Мени је колегиница, жена мог колеге, физичарка, рекла да је у једној школи једно дете у осмом разреду рекло да је „Лица“ место где се родио Никола Тесла. Не Лика, него Лица. Толико деца не знају у овом тренутку. Не бих више да вас задржавам. Можете добити сва ова документа о повећањима, можете добити праве уговоре, које сам ја добио из министарства. Добио сам од помоћника министра на руке не бих ли ја то негде рекао. Ја сам о томе писао, они не смеју, свако се држи, има неке циљеве. Још неколико промашених инвестиција се види које треба да буду. Та опрема уопште није требало да буде купована. Уместо повећања за четири хиљаде броја истраживача требало је, ја сам то писао и доказивао, да се смањи за три хиљаде људи. Уопште кредит није морао да се узима. Никакав кредит није био потребан. Наметнуо га је Ђелић, као што је наметнуо Винчи кредит од 25 милиона долара за одношење истрошеног нуклеарног горива од реактора, а све је то могло да се покрије да смо продали свеже нуклеарно гориво које је 2002. године Домазет заједно са Ђинђићем вратио у Русију. Знате, то је било уникатно гориво, нико у свету није имао то, то је непроцењиве вредности гориво. Толико за сада.
Проф. др Војислав Шешељ: Изволите, имате ли ви неко питање?
Новинар: Србин инфо, Дејан Златановић. Рекли сте да су кадрови Гаше Кнежевића сад у Министарству просвете. Док је био министар, Гаша Кнежевић се хвалио да је сарађивао са Сорош фондацијом и да су његови сарадници исто радили у Сорош фондацијама. Да ли то значи да сад српску децу и младу Србију васпитава Сорош и да ли Сорош има утицај на нови образовни програм у Србији?
Хтео бих једно питање конкретно за Војислава Шешеља, као доктора права, професора права. Да ли је ово што је изнето довољно да суд за организовани криминал почне предистражне радње и ако не почне са предистражним радњама, да ли ће нешто Српска радикална странка урадити по том питању у смислу, рецимо, да те државне органе почне да по некој тужби гони зато што не раде свој посао? Хвала.
Др Филип Вукајловић: Ако могу ја да вам кажем. У Савету Петнице, при чему власничка структура Петнице апсолутно није тако јасна. Ја сам написао у свом тексту у „Печату“, изашлом пре две године, како тамо стоји ствар, али је то приватна фирма у коју је држава уложила 10 милиона евра и нико нема право у то да се меша. Ту је Соња Лихт. Прва ствар коју је Вербић урадио када је дошао за министра просвете прошле године, отишао је са господином Кирбијем (тако се зове овај нови амбасадор, стално се мењају, овај амерички) и тамо је била велика фешта, били су лидери из Србије, лидери из Хрватске. Имали су неку конференцију од седам дана.
Знате, та Петница је рак-рана српског образовања. У ком смислу? Она је смишљена да попише сву најпаметнију децу, да оне који су најбољи одмах мередовом (знате шта је мередов, за рибу велику кад ухватите) одведу тамо да студирају у иностранству, да оне исто добре поведу да студирају, а они који тамо не остају, као што је овај Александар Белић, кога сам ја срео у Америци, да се врате овде и да нама соле памет. Шта им они усаде? Усаде им да буду апатриди они који оду, а они који остану да мрзе све ово овде што је српско и што је родољубиво. То им усађују. Господин овај, како се зове, Вербић, зову га дон Мајић од Хрватске, без школе, он је главни човек за васпитање наше деце. Српска академија наука, српска интелигенција све то трпи, то се зна, то није тајна. Како то може, то је за мене тајна. У ствари, није тајна. Српска интелигенција је најодговорнија за све ово што се нама догађа. Асполутно је танка, никаква, мало зна, мало може, малоумна је. Ја знам последњих 40 година, знам последњих 20 година кога су примали у Академију. Систем тестере ради, овај горе прима глупљег, овај још глупљег и тако док не дође неко толико глуп да не разликује глупог од паметног па прими паметног, и тако то иде. То је универзитет и Академија наука.
Проф. др Војислав Шешељ: Добро, што се тиче другог дела вашег питања, Српска радикална странка настоји да учествује у притисцима најшире српске јавности, да се натера режим Александра Вучића на смену министра Срђана Вербића. Ми износимо додатне аргументе у односу на оне који су се до сад чули у јавности. Наравно, могуће је да ми поднесемо и кривичну пријаву против надлежних државних фактора због оваквог стања, али оно што је сад најважније је да притисак јавности буде што већи и да у перспективи дође и до ванредних парламентарних избора, јер ова садашња напредњачка влада је дубоко заглибила у разне негативне послове, показала се некомпетентном и неспособном да земљу извуче из економске кризе и реши проблеме социјалне беде, а министри су се размахали у крађи и отимачини државног новца, а међу њима, видели сте, и министар Срђан Вербић.
Др Филип Вукајловић: Многе приватне фирме стављају своје људе на буџет за науку. Не постоји уопште, нису направили никакав регистар људи које финансирају, тако да хиљаду – две, флуктуирају цифре људи из Министарства кад саопштавају кроз новине, или кроз медије, тако да они се апсолутно осећају недодирљивим и некажњивим јер нико их не проверава.
Још једна важна ствар. Најважнија ствар која је довела до овог хаоса, то је оцењивање научника. Оцењивање је потпуно идиотско. Оцењивање је такво да, ако један човек уради један рад за годину дана и ако се њих десет договори и уради по један рад и потпишу се свих десет, онда су ових десет десет пута успешнији. Тај систем доводи до тога да се бирају све гори и гори на руководећа места. Шта се десило у Винчи? Ово запишите, ово је куриозитет. Један од директора је повео пре две године три саветнице на конференцију у Сан Франциско. Случајно га је срео мој блиски сарадник и рекао ми је да му због једне опрашта што је то урадио. Прошле године је ишао на конференцију од јуна до септембра један од директора лабораторије у Институту за физику (пошто се ја физиком бавим) не знам све детаље, имате лудости невероватних. Месец и по дана био је у Бугарској, па је отишао у Вашингтон, све је ишао, враћао се, па је отишао у Бразил. Мислим, за тривијалне радове, то су људи који раде тривијално. На светском нивоу су ништа, ништа на светском нивоу као научници. У моје време, осамдесетих година, у време кад сам ја био у пуној снази, да одете у Америку, могли сте само да добијете карту до краја Европе, остало сте морали сами да платите и то једном у пет година. Сад се путује навелико, а земља сиромашна. У Африци тако не поступају људи, изгубили су потпуно контролу над собом и недодирљиви су. Тај исти човек који је водио три сараднице, прошле године је имао 29 радова у међународним часописима. Значи, потписује се на практично сваки рад из лабораторије. А претпрошле је имао 28. У моје време 20 радова у међународним часописима је било довољно да постанете саветник. То је и сада нормално. Нормално је један и по до два рада. Систем потписивања, неконтрола уопште, то је упропастило српску науку. Онда ти исти примају огроман број људи, брзо, хитно докторирају, стављају се на буџет и долазе људи који мисле да сад држава о њима треба да води рачуна, они су велики људи. У ствари, што сте глупљи, то ви мислите да сте паметнији, и што мање знате. То је општепозната ствар. Трагика ситуације је огромна и нико ништа на томе не ради, зато што је све затворено. Ја сам нудио Божи Ђелићу, имам и мој разговор, то је мало дуже, тако да могу преко скајпа послати, кад сам се препирао са њим против кредита, да не диже кредит, кад нас је позвао на то саветовање. Чак ми је претио. Записивао сам, тако да се уплашио, пошто сам записивао тај разговор. Иначе, међу 60 људи ми је претио, све научника. То је ретка битанга и ја сам недавно написао чланак у коме сам рекао да ће се он појавити оног тренутка кад Србија пропадне и ево, сад је дошао као приватизациони саветник да продаје, да купује „Телеком“, а био је недавно задужен за продају у влади. То постоји по интернету, све можете да проверите.
Проф. др Војислав Шешељ: Имате ли још питања? Изволите.
Новинар: Опростите, је ли могу само да проверим један податак. Ви сте малопре казали да је за Петницу дато 30 милиона динара, а у ствари је 10 милиона?
Др Филип Вукајловић: Не, не, не, 30 милиона је ове године из буџета дато за рад Петнице, чији рад кошта отприлике око 70 милиона годишње. Али је држава инвестирала у Петницу, правила је зграде, куповала је опрему. Све ћу да вам кажем...
Новинар: Значи, 10 милиона евра инвестиција?
Др Филип Вукајловић: Десет милиона евра инвестиција, само да чујете шта је за Петницу...
Проф. др Војислав Шешељ: Раније из кредита, који је Ђелић преузео, уложено је 10 милиона евра и грађени су објекти.
Др Филип Вукајловић: Објекти су грађени...
Проф. др Војислав Шешељ: Вршено је сређивање и опремање. А из овог годишњег буџета је намењено 30 милиона динара.
Др Филип Вукајловић: Госпођице, или госпођо, процењени трошкови извођења радова за Петницу, ово је потписано 27. децембра 2010. године, шест милиона евра. Процењени трошкови набавке намештаја, опреме за ресторан и перионицу 1,125.921 евро. Процењени трошкови информативних технологија 301.403 евра. Никад Винча није добила триста хиљада, Институт Винча за информационе технологије. Процењени трошкови опреме за лабораторије милион и шестсто хиљада. Такве паре ми у Винчи нисмо виђали ни после оног националног инвестиционог програма. И то добија и тиме суверено располаже Соња Лихт, како се зове, Белић, Вербић, имам списак овде, могу да вам дам касније и Вигор Мајић, дон Вигор од Хрватске.
Проф. др Војислав Шешељ: Имате ли још питања? Изволите.
Новинар: Шта извори из ваше странке кажу на ово, да ли је ова афера „Црна рука“ можда медијски трик или је стварна опасност Александру Вучићу?
Проф. др Војислав Шешељ: Ма, то је смешно. Не могу да кажем да је медијски трик. Могуће је да је то негде неко пласирао. Знате, још 1990. године „Црна рука“ је огласила да је мене осудила на смрт и ја сам се на то смејао. Није ми пало на памет да кривичну пријаву подносим, иако је постојала једна група људи у Кнез Михајловој улици која се прогласила „Црном руком“. А сад да ће нека „Црна рука“ да убије Вучића и да изврши геноцид над новинарима, па схватате колика је то небулоза. И сад је новинарима интересантно да то објаве, да мало подигну тираж, а ови напредњачки министри као овце на солило, одмах се залете и кукају на сва звона како је Вучић угрожен. И ко први? Први Александар Вулин, замислите!
Имате ли још питања? Ако немате, хвала вам што сте дошли.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР