Гордана Поп-Лазић: Даме и господо новинари, Српска радикална странка је данас, симболично полажући венац на гроб мале Милице Ракић, у делегацији на чијем челу је био потпредседник странке Зоран Красић, показала пијетет према свима онима који су изгубили живот у току НАТО агресије. Уприличили смо и ову конференцију за штампу сматрајући да није згорег да у тренутку када држава није сматрала за сходно да треба на било који начин да обележеи десетогодишњицу од тог нелегитимног чина, подсетимо мало јавност на све оно што се десило, на хронологију НАТО агресије, осврћући се, наравно, и на позадину агресије. Мислим пре свега на остварење геостратешких циљева и геополитичких циљева, али и враћајући се мало у историју, да видимо зашто је до тога дошло. Да ли је то могло да се избегне или не и које су последице које трпимо 10 година након те агресије. Пре свега мислим на угроженост здравља нације, захваљујући томе што су нас бомбардовали бомбама са осиромашеним уранијумом.
Нажалост, ево, и 10 година након тога у Бриселу смо могли да чујемо бившег америчког изасланика за Балкан Ричарда Холбурка који и данас тврди да су вазудшни напади НАТО на Србију пре 10 година били исправни, да је то побољшало живот косовских Албанаца и Срба не споменувши, наравно, да је 200.000 Срба морало да напусти своја огњишта на Косову и Метохији. Он је, ево видите који је то апсурд, нови амерички изасланик за Авганистан и Пакистан, значи, свугде где треба да се појави неко ново жариште, ето ту Ричарда Холбурка. Солана нам поручује, такође, онај који је први издао налог за НАТО агресију, да подељена Босна и Херцеговина не може да уђе у Европску унију. Шта тиме хоће да нам каже? Не дај Боже да се Република Српска одлучи на референдум и да жели да се присаједини матици Србији, нема ништа од уласка у Европску унију. Дакле, лаж је што се Србије тиче да можемо и у Европску унију и да можемо да задржимо Косово.
Како држава ништа није урадила да се на достојанствен начин обележи десетогодишњица бомбардовања и на тај начин се одужи свима онима који су се достојанствено борили за одбрану отаџбине и да се сети оних који су положили свој живот или остали инвалиди, ми као опозициона политичка партија, ево, хоћемо да вам скренемо пажњу још једном не због вас јер ви то знате, него због јавности и ових младих нараштаја који треба да знају праве чињенице а не да се њима манипулише да је НАТО агресија над Савезном Републиком Југославијом, названа операцијом савезничких сила или Милосрдни анђео трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Напади на војне циљеве су прво уследили, а током 78 дана оштећена је инфраструктура, привреда, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири, дакле, нико није био поштеђен. Штета се процењује на око 80 милијарди долара, а коначан број жртава, нажалост, још увек нико није објавио и процене се крећу од 2.500 до 3.000 људи и 12.000 оних који су рањени. Напади су супсендовани после потписивања Кумановског, такозваног војнотехничког споразума, о повлачењу. Звог вета који су Кина и Русија ставили у Савету безбедности, државе, њих 19, чланице НАТО пакта одлучиле су да нападну СРЈ без одобрења Савета безбедности, али што је интересантно, чак и без одобрења својих парламената, јер вероватно многе не би добиле одобрење за тако нешто да бомбардују нашу земљу.
Наводни разлог био је тај да је делегација Југославије одбила да потпише споразум у Рамбујеу. И није лоше да се присетимо мало шта је тај споразум предвиђао и зашто он није потписан. Зато што је он озбиљно угрожавао суверенитет Савезне Републике Југославије с обзиром да је НАТО захтевао улазак на Косово и Метохију и слободно кретање кроз целу територију Југославије. Тада је предвиђен и референдум о самоопредељењу, тим споразумом, на Косову и то је било орочено, као што знате, на три године и то би само убрзало сецесију, али дало и легитимитет сецесији Косова и Метохије.
Други разлог је наводна заштита Шиптара од етничког чишћења које је описивано као хуманитарна катастрофа иако је касније, наравно, доказано да је масовно бекство Албанаца са Косова кренуло тек након што је отпочело бомбардовање.
Шта је био непосредан повод, знате и сами, за бомбардовање јесте Рачак, сукоб полиције и припадинка ОВК у селу Рачак 15. јанура 1999. године и тада Вилијам Вокер погибију 45 припадника ОВК, терориста, проглашава масакром недужних цивила. Сећате се да је фински патолог Хелена Ранте то потврдила иако је касније методом парафинске рукавице утврђено да је на шакама тих људи било трагова нитрата који су указивали на то да су убијени користили ватрено оружје. Судећи по пресудама у Хагу, ако их пратите, а верујем да пратите, ни дан-данас то не интересује Трибунал. Пре пар месеци пред, ево, десетогодишњицу догађаја у Рачку, патолог која је такође сведочила на овом суђењу у Хашком трибуналу признала је да је под политичким притиском извела закључак да су убијени цивили а не припадници ОВК, а после Ранте и НАТО је у јануару ове године индиректно повукао дугогодишње тврдње како је то био масакр. Дакле, једна манипулација која није први пут виђена. Тако је, на крају крајева, почео и рат против Савезне Републике Југославије и догађаји у Босни и Херцеговини.
Рамбује или, како бисмо га назвали, ултиматум код Париза који је трајао од 6. фебруара 1999. године до 19. марта 1999. године имао је два циља. Први је био да Космет отцепи од Србије и да се створи независна држава Косово, а други да се на територију Србије доведу окупационе снаге НАТО и да се настави разбијање Савезне Републике Југославије. Шта би се десило? Србија би била, у ствари, под протекторатом НАТО. Колико је злочинчки карактер НАТО био у тој агресији сведочи и то да су НАТО пилоти током бомбардовања гађали и путничке возове и пешаке на мостовима, и цивиле на пијацама и болеснике у болницама. Дакле, ако се уопште нешто може назвати легитимним циљем под условом да је, а тако је било, да је агресија била нелегитимна и да није одобрена од стране Савета безбедности, чак је и сваки војни објекат био нелегитимни циљ.
У Србији се од 1999. године број оболелих од рака подигао са 15.000 на 30.000 нових болесника. Сумња се, наравно основано, и постоје истраживања о томе да је узрок употреба муниције са осиромашеним уранијумом од стране НАТО. Дошло је након тога до закључења Кумановског споразума и лично су Ахтисари, Черномидин и Талбот од стране САД, у Београду, Милошевићу дали нови предлог који је требало да представља компромис и који је предвиђао прекид рата под условом да се српске јединице и цивилна администрација повуку са Косова и Метохије и уступе место КФОР-у. Народна Скупштина Србије и Влада Савезне Републике Југославије 3. јуна 1999. године су одобрили размештање око 45.000 војника. Ко је у Скупштини тада гласао за овај споразум, претпостављам да се сећате, али није згорег да споменемо, коалиција СПС-ЈУЛ, Српски покрет обнове. Посланици Српске радикалне странке гласали су против. И ево, 10 година након свега овога што се догађало, актуелна власт је негде на позицијама Српске радикалне странке, али требало им је 10 година да схвате да смо и тада били у праву. Сви циљеви и последице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију упућују на америчку стратегију освајања Балкана НАТО агресијом над Југославијом 1999. године Америка је без објаве рата и одобрења, дакле, Савета безбедности, обезбедила себи изградњу базе Бондстил на Косову и Метохији. То је био један од веома важних стратешких циљева. И тако је омогућила себи будуће апсолутно освајање Балкана. То су они геостратешки циљеви о којима говоримо. Зато што још увек имате политичке снаге у овој земљи које говоре да је нека политика и неки човек крив што је до агресије дошло. Не, знало се тачно шта Америка и њени европски савезници желе. Контролу Балкана. А зашто, ево у наставку ћу вам рећи.
На путу том геостратешком походу, стајала је наравно српска политика независности и самосталности, коју су морали да униште. Снажна пропаганда, тада, у то време, али богами и данас по мишљењу Српске радикалне странке, да су Срби лоши, ратоборни, нецивилизовани, неправедни, насилни момци, имала је за последицу промену положаја Србије у свету. Напад на СРЈ тако је, манипулацијом јавног мњења у свету али и у земљи, постао оправдан, иако је супротан одлукама Уједињених нација и свим основним принципима међународних односа. Неки геостратези, геополитичари сматрају да је агресија на Савезну Републику Југославију, у ствари, исправка Ајзенхуерове грешке. У чему се састоји та грешка? Србија је, у ствари, прва директна жртва НАТО агресије, НАТО пакта који је имао глобалне циљеве. Тако да су уследиле интервенције и окупација, након тога Авганистана, агресија на Ирак, претње Ирану и Северној Кореји, али прво се све то десило на просторима наше зељем. И пошто је то била успешно извршена агресија и постигнути циљеви до којих су они желели да дођу, по истом обрасцу се све то понављало и на просторима Авганистана, претње Ирану, рат у Ираку итд.
Прва, дакле, глобална последица бомбардовања је постављање америчке војне базе Бондстил код Урошевца, која требао да послужи и служи као мостобран према Истоку. Да ово није пуко нагађање, говори и чињеница да је од бомбардовања наовамо, дакле, и касније, САД су добиле још четири војне базе на просторима Бугарске и Румуније, док се у Словачкој и Чешкој, као што знате, инсталира противракетни штит. Постоји документ, то је писмо Вилија Вилмара упућено Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године, у којем се наводи да су Сједињене Америчке Државе имале за циљ да се исправи једна грешка генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега је на територији Србије било неопходно стационирати америчке војнике. Тада је то, дакле, било немогуће. Али ево, толико година након тога, враћа се Америка на место злочина. Америка је стога рекла да се Милошевић мора склонити по сваку цену и да неће трпети никакве препреке у свом походу према Истоку и остваривању стратешких циљева.
Данас се против Србије користе и политичке, и медијске и друге методе. Ја увек кажем, у име Српске радикалне странке, и у иностранству, али нажалост, и у земљи, и последице су таквог деловања једнако тешке и једнако штетне, као и разарање инфраструктуре, индустрије, пољопривреде и тровање природне околине осиромашеним уранијумом. Пре свега, пред нама се одиграва свеопшта десрбизација народа. Запад манипулише српским аудиторијумом, тврдећи да је управо Србија та која је згрешила што је НАТО бацао своје бомбе. Овако у каквој се сада ситуацији налазимо, дакле, економски потпуно уништени, или ако вам више одговара термин зависни, константно смо у кризној ситуацији и уз свеопшту распродају српске имовине, данас живимо од донација и кредита, чиме ситан плебс се задужује, док се само страни „послушници“, ја бих рекла, фатирају, због чега смо и постали потпуно економски осакаћени. Нажалост, и културно и идеолошки смо подвргнути испирању мозга, у којем је све што је национално проглашено за примитивно. Док се патриотизам, захваљујући и Трибуналу, између осталог, изједначава са криминалом и ратним злочином.
Да не помињемо да је медијски простор скоро 90 посто под доминацијом управо оних фактора који су одлучили о бомбардовању Србије. То, наравно, нема везе са вама који радите у медијима, али са онима који су власници медија и те како има. Нема сумње да је циљ НАТО агресије био да се Србији умањи државност, територија и улога у цивилизацији Европе, односно да се путем медија и образовног система, нове генерације просто обавежу да подржавају Америку и НАТО. Сваки озбиљнији научник из земље и иностранства који се бавио Србијом и проблемима распада Савезне Републике Југославије схватио је о чему се ради и има овакве закључке, и ја ово што износим сада, и износим на основу бројне литературе домаћих и страних аутора.
Отимање наше територије и организовано кршење међународних базичних принципа, још је једна од стравичних последица агресије. Запад приказује у пракси како се отима део територије која је свето извориште српског духа јер без Косова, тога су потпуно свесни, Србија нестаје. НАТО, од бомбардовања Србије наовамо, постао је, то је био његов првобитни циљ, постао је офанзивни и агресивни војни савез Запада. Оно што је посебно забрињавајуће је што су увели концепт такозване превентивне интервенције против оних за које САД процени да би могли да угрозе њихове стратешке интересе. Агресијом на Савезну Републику Југославију увели су и праксу да без сагласности Савета безбедности, а то је време показало и доказало, и упркос његовом чак противљењу, обаве свој прљави посао, чиме Америка гази све принципе права и правде на путу да овлада светом.
Ми постављамо једно логично питање. Како Србија, као мала мирољубива земља, уопште жели да постане чланица савеза као што је НАТО? Грађани Србије то очигледно не желе. И сва истраживања указују на то. Али власти у Београду сматрају да је наш пут према НАТО-у неопходан. Сад, од кога ми то треба да се штитимо, ако је НАТО свугде око нас, осим од самог НАТО-а? Мишљење Српске радикалне странке по питању војних савеза је такво да не треба да приступамо ниједном војном савезу, поготову имајући у виду да је Скупштина Србије донела резолуцију, прогласила том резолуцијом војну неутралност Србије. Дакле, било какво другачије понашање, било ког политичара или институције, било би гажење онога што је Скупштина Србије већ у име грађана одлучила. Није можда претенциозно тврдити да је бомбардовање Србије било преломна тачка у светским међународним односима. Америка влада светом преко НАТО-а, ружичастим револуцијама и на тај начин шири неку назовидемократију. А ако је демократија владавина народа по америчком систему, ту вољу треба бранити војним базама. Па се сад поставља питање да ли је та западна демократија заиста демократија онако како је ми доживљавамо, како је цивилизовани свет доживљава или како смо је кроз историју доживљавали и за њу се борили.
НАТО бомбардовање омогућило је распад домаће војне моћи. Прво је Хаг оптужио врховну команду Војске Југославије за наводне ратне злочине још у време док је трајао бомбашки напад, не би ли се хашким пресудама делигитимисале одбрану Савезне Републике Југославије и прогласиле је за злочин. Обликована је медијска слика да је Војска Југославије била стуб злочиначке политике и да се са таквом политиком немогуће обрачунати, све док се војска не разори. И ево, сведоци сте да је наша војска потпуно разорена, а самим тим и војна индустрија. Ево сада оружари из Крагујевца не могу да извезу своју робу, јер примају закључене уговоре о вредности од 50 милиона евра због тога што не могу да добију извозне дозволе. Све се одвија онако како Сједињене Америчке Државе и НАТО желе. А на нашу, наравно, штету. Није то само војна штета, то је и економска штета у време када влада рецесија и када смо ми оволико дужни колико смо дужни. Кад нађемо такав посао какав су оружари пронашли, закључили уговор и произвели робу, не могу да извезу, зато што неко од бирократа неће да да дозволу за то.
Националне армије свих НАТО земаља своде се на минимум, и то је чињеница, да не би могле да постану фактор било каквог унутрашњег развоја, јер и Америка се развијала на бази ратне индустрије. Циљ је да буду, дакле, мале и ирелевантне за унутрашњи развој, а истовремено и резерва НАТО пакта која ће као најамничка војска учествовати у активностима НАТО-а, тамо где то Америка процени да је потребно. Сведоци сте колико пута се говорило о томе да ли треба или не треба наши војници да учествују у снагама НАТО пакта. Паралелно са тим јачају се снаге полиције у свим тим земљама југоисточне Европе и у земљама које се налазе у сличној ситуацији као што је наша, што доводи до још једног апсурда – да ли се воља народа, ако је то демократија, штити јачим полицијским снагама и да ли је то неопходно.
Који су интереси, ако поставите питање, Немачке или европских земаља, да се придруже америчким циљевима на Балкану? То нам је, ако се сетимо, објаснио још француски генерал Дало седамдесетих година у близини Минхена, где су били присутни и представници Шпаније, Француске, Велике Британије и Ватикана, где су оценили да после Тита Југославија не треба да постоји. Као аргумент су, између осталог, искористили језичке баријере, разлику, наводно, између српског, хрватског, македонског, албанског, мађарског језика, и изнад свега, како је сматрао канцелар Кол, разбијање Југославије била би велика победа за Немачку. Срби који би били разјурени са својих земаља, а разјурени су, јер су напустили Републику Српску Крајину, у великом броју су морали да напусте и простор данашње Федерације БиХ, осим Републике Српске, бомбардовани, протерани са Косова, јер не заборавите, бомбардована је и БиХ, остављени без своје цивилизације као основе своје будућности, а колико је манастира порушено. Требало би их на тај начин казнити, по мишљењу Немачке, због њиховог доприноса и борбе раме уз раме са савезницима у Другом светском рату. Размонтирање Југославије, речено је тада на том састанку, омогућило би Немачкој да се одужи Хрватима и муслиманима из Босне, као својим савезницима у Другом светском рату. И то је, дакле, пројекат који траје неколико деценија, можемо слободно да кажемо још од Другог светског рата, а не бисмо погрешили да се у једном делу вратимо и до 1903. године, па преко 1912. и 1918.
Дакле, сто година Запад спроводи истоветну политику различитим средствима и на различите начине како би дошао до свог циља, односно до потпуног истребљења људи који живе на овим просторима. А како су, између осталог, урадили? Истраживачи, дакле лекари са Института за медицину рада и радиолошку заштиту у Београду, дошли су до неславних података и они наводе не само своја истраживања, него истраживања руских експерата у оквиру међународне мисије која се зове Фокус, а у том Фокусу су и Швајцарска, и Русија, и Грчка и Аустрија, затим експерти програма Уједињених нација за животну средину УНЕП, који су обавили мисију за процену угрожености животне средине услед агресије. Они су дошли до неславних података да је уношење осиромашеног уранијума у ланац исхране реална опасност, нема средстава ни за адекватно складиштење контаминираног земљишта и прикупљену неексплодирану муницију, држава се тиме очигледно не бави, занемарујући опасност од свега овога, нема подршке међународне заједнице за тако нешто, нико неће да издвоји новац. Досадашња експериментална научна истраживања недвосмислено показују да осиромашени уранијум има негативне утицаје на биљни, животињски свет, па самим тим и на људе.
Стручњаци кажу да је увек могуће извршити деконтаминацију земљишта и на тај начин смањити све ове негативне последице. Али, да ли сте ви чули да се ико тиме озбиљно бави или да је то тема било које државне институције или, не дај Боже, да то доспе у медије. Имајући у виду да је век полураспада осиромашеног уранијума и уранијумових оксида јако дуг, кажу скоро вечан, може се констатовати да се ради о трајном честичном радиоактивном и хемијском загађењу које се не може природно неутралисати. Дакле, потребна је акција да се изврши деконтаминација. Праћење угрожености животне средине обављено је несистематски, то је закључак ових стручњака, и од случаја до случаја процењене су угрожености здравља различитих група. Немамо нека систематска истраживања колико је људи више оболело од разних болести које су последице овог бомбардовања. Дакле, по њиховом мишљењу, потребно је ангажовати стручњаке, пре свега, неутралних земаља које су имале искуства са радиоактивном контаминацијом, а то су Украјина, Јапан, Русија, Индија, које би чиниле састав међународних експертских екипа. Потребно је израдити програм и хитно приступити санирању последица контаминације терена осиромашеним уранијумом.
Само ћу вам, на крају, још изнети и број, рецимо, на једном испитивању у Врању за десет година се дванаест пута увећао број оболелих од канцера. У наредној деценији се, како ови стручњаци кажу, због последица НАТО бомбардовања очекује даљи пораст канцера код одраслих, и оно што је најстрашније, генетских деформација код новорођенчади. Ако то није алармантно, ја не знам шта би онда могло да буде алармантније да би се неко бавио тиме, а ево и вас новинаре да мало, да тако кажем, уплашимо, јер сви удишемо исти ваздух, једемо исту храну и можемо да доживимо исту судбину ми или они још нерођени. Сећате се да је у Италији због осиромашеног уранијума покренута она парламентарна истрага, где је 225 војника који су боравили на Косову и Метохији оболело од карцинома, негде њих 37, према неким подацима, је умрло од малигних болести. Они нису остављени на цедилу и намерно потенцирам да је то била парламентарна истрага, наш се парламент таквим стварима никада није бавио. Италијански ветерани нису препуштени сами себи, о њима брине држава која је предвидела да у наредне три године издвоји пет милиона евра годишње за ове војнике жртве осиромашеног уранијума, и о италијанским војницима, као што видите, има ко да брине, али шта је са цивилима и војницима и онима који су угрожени, оним најугроженијим категоријама у Србији, поготову што још увек нису одређене те вруће тачке, иако знамо да је то, отприлике, Панчево, Нови Сад, Косово и Метохија, поготово Призрен, Пећ, и тако даље.
Дакле, Српска радикална странка изражава, прво, негодовање према данашњој власти или данашњим властодршцима што нису сматрали за сходно да треба да се барем због оних који су погинули, због оних који су рањени, због оних који су изгубили своје најближе, ни криви ни дужни, због тога што су се одазвали на позив да бране отаyбину у једном нелегитимном рату, агресији која не може да има оправдање, да на достојанствен начин тај дан обележе, а и да предузму све ове мере које су неопходне да би заштитили становништво од последица такве агресије. За нас је то веома важно и ми ћемо, што се наше странке тиче, покренути такве иницијативе, али за тако нешто у буyету нисмо видели да има средстава. То да смо сада сиромашни, да је буyет полупразан и не знам ни ја шта, није разлог да се нечему таквом не приступи, поготову што је врло могуће да се са свима онима који се у свету баве овом проблематиком направе договори да и они инвестирају у ова истраживања и у деконтаминацију терена. Ето, како ћемо деконтаминирати медије, како ћемо деконтаминирати просвету, како ћемо сачувати дух српског народа, о томе ћемо морати сами да бринемо. Ту нико други не може да нам помогне.
Можда је било мало дуже, али смо ми сматрали да није згорег да се вратимо мало уназад и да погледамо истини у очи, јер сви хоће да нам промене историју, да замагле догађаје и да на тај начин постигну свој циљ. Једино ако истини погледамо у очи, можемо да се супротставимо ономе што нам још спремају, а врло добро знате да свој посао на Балкану нису завршили, да у Србији посао није завршен. Па ево, и јуче, видели сте председника државе у Савету безбедности који није негодовао што на истом месту седи и министар иностраних послова такозване независне државе Косово. Барем толико је могао на крају свог говора да изрази негодовање, могао је и да устане након што је рекао шта је имао да каже, и да напусти тај скуп. Али, не. Ми имамо такву власт која је спремна само да подвије реп, да клекне, да ћути, да моли, и све док не буде било људи који су спремни да подигну свој глас против неправде и да стану у одбрану свог народа, своје отаyбине, ми ћемо трпети даље штетне последице геополитичких циљева великих сила.
Хвала што сте нас саслушали, ако имате евентуално неко питање, стојимо вам на располагању. Изволите.
Много смо вас изморили. Хвала вам.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР